Počinilac terorističkog napada u Beču osuđen je u aprilu 2019. godine na 22 meseca zatvora zbog učešća u terorističkoj organizaciji, piše Karin Knajsl, bivša bivša austrijska ministarka spoljnih poslova. Međutim, nakon samo osam meseci je oslobođen. I drugi pojedinci koji ne kriju svoje simpatije prema Islamskoj državi takođe su već odslužili kaznu ili će uskoro biti pušteni iz zatvora. Šta će biti posle toga?
Kada je u junu 2014. godine Islamska država objavila nameru da formira svoj kalifat na teritoriji od sirijskog grada Raka do iračkog Mosula, hiljade građana EU je otišlo u Siriju, gde od 2011. godine postoji „posrednički rat“ između ovih bliskoistočnih država. Do tada su neke evropske države i SAD već učestvovale u njemu. Muslimani i ljudi koji su nedavno primili islam, bilo da su to stanovnici periferije francuskih gradova ili imigranti u drugim zemljama, posebno u Austriji, svi su hteli „svoj“ džihad. Ludi san nekih Evropljana bio je, naime, da učestvuju u stvaranju ovog navodno „bogougodnog“ društva i pritom unište život sirijskog stanovništva. Muškarci su to činili sa oružjem u rukama, dok su žene (takozvane „žene Islamske države“) imale različite obaveze. I neženje i čitave porodice su odlazile u kalifat. Neki od ovih terorističkih „konvoja“ su zaustavljeni čak i na teritoriji zemalja koje je trebalo da napuste, ili u Turskoj, gde su išli sa kartama kupljenim u jednom pravcu. To se dogodilo i sa teroristom u Beču. On je zakleo na vernost Islamskoj državi i spremao se da ide u Siriju, poput desetina drugih pristalica Islamske države.
Zatvor umesto džihada, ali ne dugo
Već 2015. godine mnogi od njih su izvedeni pred sud u Austriji zbog učešća u terorističkim organizacijama. Procesi su se odvijali uz pojačane mere bezbednosti. Optuženi i članovi njihovih porodica vređali su sudije i tužioce i pretili im. Kazne zatvora na koje su osuđeni bile su po pravilu 4-5 godina. Niko nije osuđen na maksimalnu kaznu (15 godina), ali su neki dobili 9 godina zatvora zbog toga što su potencijalno bili posebno opasni.
Tokom tadašnjih debata, ja kao analitičar često sam postavljala pitanje: kao organi bezbednosti i pravosuđa, ali i kao društvo, kako ćemo gledati na ovu situaciju 2020. godine kada većina tih ljudi bude puštena na slobodu? Nije bilo teško predvideti da će neki od njih u zatvoru steći nova poznanstva i postati još radikalniji. U početku se sumnjalo u pravnu i socijalnu ravnotežu između kažnjavanja, zaštite od opasnosti i resocijalizacije. Tokom proteklih 10 godina pojavila se nova „industrija deradikalizacije“. Brojne organizacije postavile su ovu temu kao jednu od glavnih na svom dnevnom redu i aktivno rade na tome u školama, džamijama i zatvorima. Kvalitet ovog rada varira od slučaja do slučaja. Ali često nije dovoljno velik, ni u jezičkom ni u činjeničnom delu nema nedostataka. Često važnu ulogu igra procena uprave klubova, kada vlasti moraju da donesu odluke.
Bečki terorista, koji ima državljanstvo Austrije i Severne Makedonije, pušten je pre vremena odlukom sudije u decembru 2019. godine. Njegovo prevremeno puštanje na slobodu (uslovna kazna je trebalo da traje tri godine) izazvalo je tada spor između tužilaštva, koje se tome usprotivilo, i sudije, koja je ovu odluku donela u nadi da će oslobođeni zatvorenik voditi pristojan život, uzimajući u obzir njegovo prebivalište i socijalno okruženje. Međutim, sada se postavlja pitanje: da li je zločinac uspeo da prevari predstavnike vlasti koji su verovali u njegovu deradikalizaciju? Ili imamo posla sa neuspehom Vlade?
U razgovorima sa udruženjem sudija, uvek sam isticala da će se sve one osobe kojima je tada bilo onemogućeno da se pridruže džihadu, samo još više vezati za ovu ideologiju. Uostalom, nikada nisu uspeli svojim očima da vide brutalnu svakodnevicu kalifata, gde su se razne grupe džihadista neprestano borile jedna protiv druge. Tako su neki borci Islamske države tek u Siriji shvatili za šta su se zapravo „prijavili“. Među evropskim islamistima je bilo prilično mnogo žena od samog početka. Još od 2005. godine Evropljanke su težile ka tome da na najluđi mogući način dođu do Iraka da bi se tamo pridružile Al Kaidi. Nemice koje su primile islam često su se smatrale posebno radikalnim i čak su lokalnim ženama diktirale kako se treba ponašati.
Zamršena džihadistička sredina u Austriji
U Siriji, ubrzo nakon svog pojavljivanja, tamošnja čečenska brigada je postala poznata zbog svoje posebne okrutnosti. Mnogi od njenih članova su bili poreklom iz Čečenije, a živeli su u Austriji, i njihove porodice su se doselile u EU počekom dvehiljaditih, dobivši tamo politički azil. Stepen prepoznatljivosti Čečena je bio posebno visok, pre svega u Austriji. Od više od 300 džihadista koji su putovali iz Austrije u Siriju, oko polovina su bili Čečeni.
Austrija je završila na naslovnim stranama novina u leto 2014. godine, kada je objavljeno da se nekoliko devojčica od 14-15 godina pridružilo Islamskoj državi na razne načine. Na primer, u Belgiji i Danskoj, u Austriji se iz meseca u mesec broj ljudi koji podržavaju Islamsku državu neprestano povećavao. U pogledu broja stanovnika, njihov udeo je premašio udeo u Francuskoj i Nemačkoj. Istovremeno, „profili“ austrijskih pristalica Islamske države su vrlo raznoliki. Među njima je bilo mnogo mladih žena koje su putem određenih prepiski podržavale svoje buduće muževe u Islamskoj državi, a mnogi od njih su bili iz porodica koje su se devedesetih godina preselile u Austriju iz Jugoslavije koja je bila razorena nakon rata.
Kada je u junu 2015. godine u Gracu, čovek rodom iz Bosne i Hercegovine seo za volan automobila i projurio ulicama glavnog grada Štajerske, obarajući pešake na putu, vlasti su uporno odbijale da to označe kao teroristički napad.
Tada sam otvoreno kritikovala ovakav stav i ukazala na brojne aspekte ovog masakra nadahnutog Islamskom državom. Pitanje da li su takvi slučajevi za psihijatre ili za pravosuđe, često je vrlo osetljivo.
Ko će nadgledati?
Od otprilike 300 džihadista poznatih austrijskim vlastima, oko trećina je stradala u Siriji, druga trećina je ostala tamo, a ostatak se vratio u Austriju. Istovremeno, nije jasno ko i u kojoj meri nadgleda ova lica. Sve bezbednosne agencije imaju problema sa osobljem i sa tačnom procenom situacije. Nema sumnje da su mnogi teroristički napadi sprečeni zahvaljujući aktivnostima specijalnih službi, ali očigledno je bečki terorista uspeo da nestane sa „radara“ vlasti.
Činjenica da pristalice Islamske države koje se vraćaju kući imaju borbeno iskustvo govori sama za sebe. Bila sam i još uvek sam zabrinuta što određeni broj ćelija Islamske države prima iskusne borce, a istovremeno u borbu ulaze snage bezbednosti. Tada to više ne bi bio teroristički napad, već prava vojna konfrontacija usred naseljenih oblasti. Slične ulične borbe rasplamsavale su se poslednjih godina, na primer, u Libanu, u palestinskom kampu Nar al Bared u Tripoliju ili u Jordanu. U oba slučaja imamo posla sa dobro obučenim vojskama sa snažnim otporom. U Evropi, uz pitanje kvaliteta kontraterorističkih operacija, postoje i brojna društveno-politička pitanja, čiji su odgovori u prošlosti više puta izazivali oštre diskusije.
I sama sam često bila učesnica diskusija, direktno ukazujući na političke nedostatke i pominjući probleme „besnih mladih ljudi“ u jednoj od svojih knjiga. Od početka sam znala da će me napadati mnoge redakcije i političke stranke, a nastavili su sa tim, posebno tokom mog obavljanja dužnosti na mestu ministra spoljnih poslova.
Šta sad?
To da je Islamska država i dalje privlačna i nakon što je iračka vojska zauzela Mosul, jasno je potvrđeno u Beču prošlog ponedeljka. Boreći se jedni protiv drugih, Islamska država i Al Kaida, kao i njihovi brojni ogranci, deluju u severnoj Africi i regionu Sahel. Anarhija u Libiji, koja je započeta kao rezultat vojne operacije Francuske i Velike Britanije u martu 2011. godine, i dalje ostaje izvor koji hrani terorizam. Situacija u Bosni i Hercegovini i dalje podseća na prag pakla i leglo je organizovanog kriminala, koji je uvek druga strana terorističkog novčića.
Nije moguće ući u ovo terorističko okruženje jer većina specijalnih službi EU jednostavno nema dovoljno relevantnog osoblja. Dakle, saradnja u ovoj oblasti je ograničena na dobrovoljnu razmenu informacija, ali praktično ne postoji operativna saradnja. Poslednjih godina predstavnici specijalnih službi su išli u Damask, jer je problem povratka militanata Islamske države bio hitan, ali situacija je bila drugačija sa vladama zemalja Bliskog istoka. A u budućnosti teško da će se, po mom mišljenju, nešto ozbiljno promeniti, makar samo zbog potpuno različitih stavova Berlina, Rima i Pariza na temu Libije.
Još jedna stvar, čija bi primena bila prilično laka: stvari bi trebalo nazivati svojim imenima, a ne samo sine ire et studio — nepristrasno, jasno i precizno. Ovo je zadatak za mnoge redakcije.
List „Njujork tajms“ se bar izvinio nakon rata u Iraku zbog višestrukih dezinformacija o navodnim uzrocima. Potrebno nam je više analiza situacije i manje moralisanja. Raskol u društvo je vidljiv, i sa svakim novim terorističkim napadom, čiju će opasnost mediji pokušati da umanje, jer neki ljudi žele da dobiju maksimalan broj glasova, postaje sve dublji. Nije svakome dato da donosi teške političke odluke. A ako podlegnemo emocijama i beskrajno budemo govorili nešto tipa „Bog je sa nama“, terorizam i nasilje će se, nažalost, samo nastaviti.
Pročitajte i:
