Nakon tri godine pokušaja, Mate Đorđević će od 5. do 26. novembra u Kući legata prirediti jedan od svojih najpotpunijih izlagačkih poduhvata, za koji izričito kaže da se ne može smatrati retrospektivom.
„To je poprečni presek onoga što sam radio poslednjih godina, a radio sam dosta koliko su mi uslovi dozvoljavali. Videće se ta brazda mog rada, da li sam napredovao ili nazadovao. To je moj ispit”, naglašava Đorđević.
Intimni zapisi u sveskama kojim pamtim
U pet prostorija na više od 300 kvadratnih metara biće izložene slike, crteži, kolaži, grafike koje je Đorđević uradio od 2011. do 2020. godine.
Umetnik kaže da je u osmišljavanju postavke primenio strogu selekciju.
„Prateći određene faze pronalazio sam radove koji nemaju savršeni potencijal, ali predstavljaju tačku gde se lomi moje stvaralaštvo i kao takvi znaju da budu jako zanimljivi. Na izložbi je amplituda koja je sa malograđanske tačke konzervativna, ali u suštini je vrlo široka, jer ako se dovoljno buši tokom jedne karijere, postaje skoro beskonačan prostor ispunjen crtežima, slikama, grafikama”, pojašnjava Đorđević.
Značajan segment izložbe jednostavnog naziva „Mate” čine i sveske kao vrsta intimnog zapisa umetnika iz koga su nastajala njegova dela.
„Dosta držim do tih svezaka. Godinama ih vodim, neke pravim i ručno pa onda crtam u njima. One su esencija mog rada. Sve što se kasnije kotilo i useljavalo u crteže je iz tih svezaka. Skoro sam čitao ‘Kritiku modernosti’ Žana Klera gde stoji da je Gete voleo da crta na svojim putovanjima. Opšte je poznato da je Gete kastrirani slikar. Uspeo je da upiše likovnu akademiju, ali je bio suviše surov prema svom daru shvativši da poseduje odlično akademsko znanje, ali da nema dovoljno mašte i slobode da se upusti u slikarstvo. Jednom je rekao: ‘Crtam da ne bih pamtio’. Ja sam crtao da bih pamtio na jedan određen način. Moje crtanje je kao vođenje dnevničkih zapisa”, ističe Mate Đorđević.
U kakvim god uslovima radio, primećuje, čovek uvek može da ima papir i olovku, a kada lista svoje sveske oseća „suptilnost nečega što se desilo ili je trebalo da se desi”.
„Dobre su i te tehničke razrade, to su moji misaoni procesi”, dodaje umetnik.
Mešavina suptilnosti i surovosti
Kao laureat nagrade Francuske akademije lepih umetnosti, Đorđević je svoj umetnički put uporedo gradio u Beogradu i Parizu, pa mu se tako ova godina pretvorila u svojevrsni maraton, jer je tokom pripremanja izložbe u Kući legata dobio poziv galerije iz Francuske za grupnu i samostalnu izložbu sa jednim uslovom: da celokupna produkcija ne sme biti viđena u javnosti pre same izložbe.
„Što sam stariji sve više shvatam da čovek gleda kroz kapke vrlo zamagljen prostor iz koga izvuče tu i tamo stvari. Tako sam ja izvlačio slike. Moj rad traje od 5 sati ujutru do 22-23 časa sa pauzama za obrok tako da ne znam odakle sam izvlačio sve te slike. Definitivno iz nečega što sam ja ili nečeg što me interesuje. Može to da bude literatura ili neki događaj. Sve se to vidi na slikama, ako je posmatra dobro oko. Nije to čest slučaj. Većina onih koji misle da znaju nešto o umetnosti, uglavnom su klepetala, ali jedno dobro oko vidi i ono što sakrivamo i ne želimo da kažemo. Taj fatalni susret između mog rada i te osobe može biti cilj ovog posla, kao da vam neko zaviri u dušu ili vas hirurški pročačka iznutra, što malo morbidnije zvuči. Moj rad i jeste mešavina tanane suptilnosti i surovosti koje jedna bez druge ne bi pravile taj specifičan amalgam iz koje proizilazi emocija”, ističe umetnik.
Slike kao alterego umetnika
I dok priprema jednu izložbu, traži rešenja za sledeću.
„Mislim da se sada spremam za jednu vrstu suptilnosti. Nakupovao sam silne knjige i u pauzama stvaranja dosta čitam. Knjige mi otvaraju oči. Počeo sam da gledam i neke knjige koje sam odbijao kao jako mlad, a sada me interesujeu. Sada sam u međutranzitnoj fazi, nisam ni suptilan, ni surov”, napominje Đorđević.
Slike posmatra kao allterego umetnika.
„Trebalo bi da budu maska - predstavljanje sebe iz nekog drugog lica. Ja, naprotiv, mislim da slike treba da bude ono najdirektnije, ono što smo mi. Ono što sam ja lično nema veze. Ja sam nevažna ličnost. Stojički stojim iza tog stava i to ljude žulja kod mene”, navodi Đorđević.
Otuđen u Parizu, otuđen u Beogradu
Rođen 1983. u Beogradu, završio je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Gordana Nikolića i dobitnik je niza domaćih i stranih priznanja, između ostalih i nagrade za crtež Fonda "Vladimir Veličković”, koja mu je uz nagradu Francuske akademije lepih umetnosti „otvorila vrata” ka Parizu.
Na pitanje gde danas vidi svoje mesto, u srpskoj ili francuskoj prestonici, Đorđević kartko odgovara: „Nigde”.
„Ja sam podjednako bio otuđen i u Parizu i u Beogradu. I tamo i ovde sam bio suočen sa istim problemima samo što postoje neki momenti kada vam se dešavaju divne stvari, pa ceo okoliš postane lepa scenografija koju možete da eksploatišete kroz sećanja i trenutke. To mi se dešavalo u oba grada. Čovek koji se oseća kao migrant je čovek koji ne zna gde je. Tako i ja često ne znam gde sam”, iskren je Đorđević.
U Parizu je dobijao informacije, u Beogradu osećao nežnost.
“Aktuelna situacija je sada sve zabetonirala i poravnala, ali da je slobodno vreme u Parizu biste imali mogućnost da u muzejima, u svakom trenutku, vidite najaktulenije stvari koje čoveka emotivno ispune. S druge strane, ne treba preterano gledati slike. Kao mlad sam mnogo piljio u slike i mislim da me je to malo oštetilo. Ipak se opet vraćam tome i nedostaje mi. To je verovatno neki aktivni sadomazohizam. Ovde imate generacije koja odrastaju bez tog te-ta-tet viđanja koji je za ovaj poziv jako značajan. Moj poziv je jako taktilan. Ta taktilnost se posle može pretvoriti u šta hoćete. Dela Ivana Meštrovića je bitno da vidi svaki skulptor svejedno kakvom skulpturom će se baviti, da vidi kako izgleda napad u prostoru. Tamo sam dobijao informacije, ovde je postojao neki oblik nežnosti, jer sam tu rođen. Možda sve to treba radikalno preseći i odabratri treći grad. Ako ne mogu da se dogovorim sa samim sobom, onda da završim u Bangladešu”, navodi Đorđević i dodaje da razmišlja i o seriji skulptura, što, smatra, duguje sebi i ljudima koji cene njegov rad.
