Nove misije na Mesec sa ljudskom posadom sada su gotovo sasvim izvesne, pa će i pitanje zašto nakon Apolo programa niko nije hodao lunarnom površinom postati izlišno.
Naime, poslednja otkrića o prisustvu vode bi mogla imati isti onaj efekat kao kad su pre 500 godina moreplovci sa druge strane Atlantika na evropske dvorove doneli vesti kako na novom kontinentu ne samo da ima zlata, nego ga ima u tolikom izobilju da se najsiromašniji domoroci njime kite i razbacuju.
Ljudi nisu sletali na Mesec od 1972. godine i poslednje Apolo 17 misije isključivo zato što razlozi da čovek boravi na kamenu udaljenom 384.400 kilometara nisu bili dovoljno jaki da opravdaju ogromna finansijska ulaganja, rizike i izazove koje takvo putovanje donosi. Po okončanju Hladnog rata, jedini dovoljno jak razlog jeste izgradnja lunarne baze, staništa na Mesecu gde bi astronauti boravili, istraživali i eventualno se pripremali za putovanja na nove, dalje svetove (što je ideja novog programa za put do Marsa).
Baza na Mesecu, međutim, u praksi je gotovo nezamisliva ako u blizini nema dostupne vode. Bez vode po sebi astronauti ne mogu da žive, da proizvode hranu i održavaju životne sisteme, ali ni da koriste kiseonik koji se može dobiti iz nje, niti da eventualno prave raketno gorivo. Vodu u za to potrebnim količinama nije jednostavno, a ni jeftino transportovati sa Zemlje.
Za razliku od matične planete, Mesečeva površina je vrlo nezahvalno mesto za vodu tečnom stanju – na mestima do kojih dopire sunce, temperature umeju da budu izuzetno visoke, a voda se razgrađuje pod delovanjem sunčevih zraka. No, vode u zaleđenom stanju ima u Mesečevoj kori i kako se donedavno mislilo, ona je zarobljena u velikim količinama u velikim, neosunčanim kraterima u blizini polova. Čitav plan o nastanjivanju Meseca počiva na ideji da se voda eksploatiše iz takvih stena, a da se u blizini polova naprave rudnici.
Međutim, zaleđene vode nema samo u dubokim i nepristupačnim bezdanima na severu i jugu satelita. Novo otkriće pokazalo je da vode ima i u plitkim kraterima koji prave sasvim malu senku na osunčanoj strani Meseca. Povodom ovog saznanja istovremeno su objavljena dva rada u prestižnom časopisu Nature Astronomy, a među ljubiteljima svemira se preneo talas oduševljenja, piše Nauka kroz priče.
Prvi rad, pod naslovom Micro cold traps on the Moon ustanovio je, na osnovu snimaka NASA broda LRO koji je snimao površinu iz orbite Meseca, da je led zarobljen ne samo na polovima, nego i u brojnim kraterima malih dimenzija. Drugi rad, Molecular water detected on the sunlit Moon by SOFIA ustanovio je prisustvo vode u takvim mikro zamkama na osnovu spektralne analize sa NASA letelice SOFIA.
Budući da je voda praktično svuda i da je zaista voda (što je deo ovih nalaza) u zaleđenom stanju, dramatično su se povećale mogućnosti za sletanje i gradnju privremenog ili trajnog boravišta ljudi. Prema trenutnim najavama država koje spadaju u svemirske sile, na Mesec će u naredne četiri godine sleteti bar 25 misija koje pripremaju SAD, Ruska federacija, Kina, Evropska unija, Japan, Nemačka, Indija.
Trenutno su aktivno finansirana tri poduhvata sa ljudskom posadom: američki program Artemis u okviru koga će brod Orion 2024. godine odvesti prvu ženu astronauta na Mesec, zatim ruski program Orel koji planira da godinu dana nakon toga pošalje ljude u orbitu oko Meseca, kao i za 2023. godinu najavljeni privatni poduhvat slanja turista na Mesec pod nazivom projekat #deerMoon koji koristi SpaceX raketu i finansije japanskog milijardera Jasuke Maezave.
Slika prikazuje poznatu, veštački bojenu kompoziciju od 53 fotografije površine Meseca koje je napravila letelica Galileo.
