U široj javnosti ostala je gotovo nezapažena vest od 26. oktobra da je Ministarstvo rada Ruske Federacije iznelo predlog za dodeljivanje prava na pojednostavljeno sticanje ruskog državljanstva naučnicima, to jest, licima sa akademskim zvanjem docenta i profesora. Dok se pre toga dugo vremena verovalo da su Rusiji potrebni agronomi, lekari i razni majstori, sada je postalo jasno da će biti potrebni naučnici.
Ova vest nas tera da se prisetimo nekoliko talasa modernizacije ruskog obrazovanja i nauke, u kojima su stranci igrali vrlo značajnu ulogu. Još na početku ruske državnosti, posle Krštenja Rusije, u Kijev i druge ruske gradove došlo je mnogo obrazovanih monaha i sveštenika iz Vizantije.
Oni su doneli ćirilicu, tradicije visoke drevne kulture (koju je negovao Carigrad), letopise i istorijske hronike. I što je najvažnije, doneli su knjige među kojima nisu bili samo sveti tekstovi, već i radovi o svim oblastima tadašnjeg naučnog znanja. Pravoslavnoj crkvi u novokrštenoj zemlji bilo je potrebno mnogo obrazovanih ljudi, pa se u Rusiji vrlo brzo razvila mreža škola u kojima je budući sveštenik mogao da dobije pristojno obrazovanje.
Tako se ruska država, donedavno varvarska periferija Evrope, pretvorila u jedan od kulturnih centara. Već u 11. veku papa rimski Nikola II se u pismu upućenom ruskoj princezi Ani (ženi Anrija I, kralja Francuske) divio njenom obrazovanju, neuobičajenom za žene tog doba. U isto vreme, prvi ruski mitropolit Ilarion stvara izvanredan spomenik srednjovekovne književnosti „Slovo o zakonu i blagodati “ — filozofsko, istorijsko i publicističko delo koje veliča dostignuća ruskog naroda, koji je svoju zemlju pretvorio u snažnu i prosvećenu državu Evrope.
Od tog trenutka se može govoriti o izdašnim plodovima vizantijske nauke, koja nije samo prodrla u Rusiju sa emigrantima, već se takođe pretvorila u neodvojivi deo drevne ruske kulture. Rusi su sve naučili od Grka i počeli su sami da pokazuju učenjaštvo. Stoga preživeli spomenici ruske srednjovekovne arhitekture (Sofijski sabori u Kijevu i Novgorodu) i knjige (Ostromirovo jevanđelje) nisu ništa gori u odnosu na najbolje vizantijske radove tog doba.
Prvi talas stranih naučnika stvarao je u Rusiji otprilike do tatarsko-mongolske invazije, nakon čega su veze Rusije sa hrišćanskim svetom znatno smanjene. Započet je tristogodišnji period borbe za nacionalnu nezavisnost tokom kojeg je formirano jezgro ruske nacionalne države. Nije slučajno što je veliki knez Ivan III, vladar čitave Rusije, postao ne samo oslobodilac od tatarskog jarma, već i prvi vladar nezavisne ruske države, koja je stala rame uz rame sa velikim evropskim silama kao što su Francuska, Engleska, Španija i Poljska. Formiranje velike i jake države ponovo je zahtevalo modernizaciju. Rusija je odnela odlučujuću pobedu nad rivalima — Zlatnom hordom i Litvanijom, uspostavljajući svoju moć u istorijskim ruskim zemljama.
Početak epohe velike moći zahtevao je vidljivu potvrdu snage države koja se iznenada pojavila na kartama tamo gde su donedavno prikazivane male nezavisne kneževine pod vlašću dinastije Rjurikovič. U velikim gradovima, pre svega u Moskvi, započeta je masovna izgradnja, do tada neviđena. Aristotel Fjoravanti je sagradio Uspenski sabor — glavni ruski hram pre početka peterburškog perioda ruske istorije. Aleviz de Milano je rekonstruisao Kremlj i i podigao stari Kremaljski dvorac, Aleviz Lamberti je tvorac Arhangelskog sabora, Pjetro Solari i Marko Rufo su izgradili palatu moskovskog Kremlja. Od tada je Rusija usvojila „italijanski format“ cigle, koji se koristi i danas. I dok se pre Italijana u Rusiji cigla proizvodila ručno, Aristotel Fjoravanti je sagradio prvu fabriku cigle u blizini Moskve.
Ivan III je neprestano slao pisma italijanskim vladarima, tražeći da mu pošalju vešte zanatlije. Nikolaj Karamzin u svom delu „Istorija ruske države“ izveštava o porukama koje su Grk Manuil Angelov i Danila Mamirjev u maju 1493. godine poslali sa ruskim ambasadorima u Milano i Veneciju. Italijanski istoričar Luka Beltrami pronašao je 1880-ih godina u milanskim arhivima dokument koji potvrđuje da su, kao odgovor na „ruski zahtev“, tri majstora otišla iz Milana u Rusiju: Alojzije, zidarski majstor i inženjer, kovač Mihail Parpaione i Bernandino iz Borgomanera, sva trojica su bili poreklom iz Milana.
Ali nije se sve svodilo na arhitekturu. Marko Rufo ne samo da je podizao kamene palate, već se pokazao i kao vešt diplomata, nakon čega je poslat kao ruski ambasador u Persiju. Ivan III je caru Svetog rimskog carstva Maksimilijanu I poslao Grka u ruskoj službi, Jurija Trahaniota. Italijani Ivan Frjazin i njegov brat Anton su izvršavali diplomatske zadatke. Godine 1491. dva Nemca, Ivan i Viktor, pronašli su rudu srebra i bakra na reci Cimli, koja se nalazila na sedam dana puta od reke Pečora. Poznati italijanski majstor Pavlin Debosis je 1488. godine napravio veoma veliki top za Moskvu. Od kraja 15. veka strani lekari masovno dolaze u Rusiju, donoseći sa sobom znanja o naprednoj evropskoj medicini iz medicinskih škola u Salernu i Bolonji. Italijanski i grčki draguljari su predali Rusima znanje i tehnologiju za proizvodnju finog nakita, izgubljenog tokom invazije.
Mnogi Grci su završili u Moskvi kao deo svite princeze Sofije Paleolog, supruge Ivana III. Oni su dobijale boljarske činove i bili su na visokim položajima u ruskoj službi. I to ne bez razloga. Grčko plemstvo je imalo dobro obrazovanje, važili su za odlične diplomate, vešte trgovce i dobro su poznavali vojne poslove. Takvi ljudi su bili potrebni Rusiji.
S radošću su prihvatali u službu Italijane, posebno je bilo mnogo trgovaca koji su pobegli od muslimanske vlasti na Krimu, iz gradova Surož (danas Sudak) i Kafa (Feodosija). Ruska plemićka prezimena Trahaniotovi, Hovrini, Golovini, Troparjovi, Salarjevi i mnogi drugi poreklom su iz Grčke i Italije.
Kulturna razmena, započeta krajem 15. veka, nije prestajala ni u narednom periodu. Stranci su u Rusiju išli i za vreme vladavine Ivana Groznog, koji uprkos svojoj oštroj naravi, uopšte nije bio pristalica izolacije i rado je usvajao dostignuća zapadne civilizacije. Car Boris Godunov je čak osmislio veliki program modernizacije Rusije, planirajući da pozove mnoge naučnike, kao i da organizuje obuku za Ruse kako u inostranstvu, tako i u Moskvi. Slične ideje je izneo i Lažni Dimitrije, veliki poznavalac i pristalica zapadne kulture, koji je čak želeo da osnuje prvi ruski univerzitet u prestonici.
Za vreme vladavine nove dinastije Romanov u 17. veku, „uvoz“ naučnika je postao još aktivniji. Ruska država je počela da se modernizuje. U njoj se formirala profesionalna armija „novog sistema“, a za opremanje vojske i državne potrebe bilo je potrebno uspostaviti proizvodnju oružja, baruta, gvožđa, stakla i papira. Nije bilo dovoljno ruskih specijalista i zato je neizbežno bilo da stranci pribegnu u pomoć. Tada se u blizini Moskve ponovo pojavila Nemačko naselje ili Kukuj (ranije razrušeno naselje u periodu Smutnog vremena — između 1601. i 1603. godine). U drugoj polovini 17. veka to je bio tipičan severnoevropski nemačko-holandski grad, sa protestantskim crkvama, krčmama, vrtovima koje su izgradili ljudi koji su došli sa drugim talasom naučnog i tehničkog pozajmljivanja sa Zapada.
Rusku vojsku za vreme cara Alekseja Mihajloviča u velikoj meri su obučavali strani vojni stručnjaci, a temelji reformi Petra Velikog stvoreni su na obalama reke Jauze u Kukujskom naselju. Tamo je i sam Petar imao prve časove nemačkog jezika i evropskih manira, a takođe je upoznao svog najbližeg prijatelja i saradnika kada je reč o reformama, Franca Leforta. Sedamnaesti vek je zanimljiv, jer su prvi put u Rusiji ljudi počeli da razmišljaju o potrebi ne samo da uvoze kvalifikovano osoblje iz inostranstva, već i da obučavaju svoje. Tako se u Moskvi pojavila Slovensko-grčko-latinska akademija, gde su predstavnici svih staleža mogli da steknu klasično univerzitetsko obrazovanje.
Epoha Petra I Velikog je bilo vreme kada je za modernizaciju ruske države bio potreban ogroman broj stranih specijalista. Rusija nikada nije videla tako veliki priliv stranih naučnika, inženjera, geologa i vojnog osoblja. Treći talas je bio najmoćniji, snažno je uticao na celokupnu rusku kulturu, koja je od početka 18. veka postala bezuslovni deo evropskog kulturnog prostora. Već je Velika ambasada 1697-1698. godine postala ne samo velika diplomatska misija, već i mobilna „agencija za zapošljavanje“ koja je putovala po najnaprednijim zemljama Evrope i regrutovala stručnjake najšireg profila: od matematike do brodogradnje.
Godine 1702. Petar I je izdao manifest kojim je pozivao sve strane naučnike u Rusiju. Prvi put od Ivana III u njemu se nije govorilo samo o tehničkim specijalistima, već i o umetnicima i arhitektama. Ali najvažnije je da Rusija od vremena vladavine Petra Velikog stvara i razvija svoje škole za obuku stručnjaka u svim sferama nauke i kulture. Pojavili su se Peterburški i Moskovski univerziteti i Akademija nauka.
Ako pogledamo najvažnija dostignuća Ruskog carstva u 18. veku, zapanjićemo se brojem stranih imena koja su zabeležena u ruskoj istoriji. Generali i oficiri, industrijalci i trgovci, diplomate i istoričari — svi oni su došli iz Evrope i većinom su ostajali u Rusiji, pridružujući se ruskoj eliti, rusifikujući se i verno služeći ruskoj državi. Poslednji veliki priliv stranih naučnika početkom 19. veka bio je povezan istovremeno sa Francuskom revolucijom, koja je izazvala masovno iseljavanje, i sa stvaranjem u Rusiji novih univerziteta u Vilnjusu, Harkovu i Kazanju, kao i liceja Carsko selo. Car Aleksandar I je iskoristio priliku i uspeo je da ubaci u službu mnoge visokokvalifikovane specijaliste, koju su obučavali mnoge ljude koji su proslavili Rusiju u narednim decenijama — od Puškina do Gorčakova.
Poslednji, četvrti talas priliva stranih specijalista i naučnika je povezan sa sovjetskom industrijalizacijom.
Revolucija i Građanski rat su zadali težak udarac ruskom društvu. Naučne škole su uništene, mnogi visokokvalifikovani stručnjaci su napustili sovjetsku Rusiju i preselili se na Zapad, gde su postigli izuzetan uspeh (poput tvorca televizije Zvorkina ili konstruktora aviona Sikorskog). To je zahtevalo masovno pozivanje stranaca koji su na prelazu 1920-ih u 1930. godine gradili fabrike i obučavali inženjerski kadar. Mnogi mladi sovjetski naučnici i kulturni aktivisti su otišli na studije u inostranstvo, pre svega u SAD i Nemačku. Tome je u velikoj meri doprinela Velika depresija. Nije bilo dobrog posla, pa su stranci vrlo radi pristajali na isplative dogovore. Međutim, sovjetska vlada je naučila lekcije Petra I i posvetila se obuci sopstvenog osoblja, tako da je već nakon deset godina potreba za obrazovanim strancima sama od sebe nestala. Čitav posleratni period SSSR se razvijao uz podršku sopstvenih naučnih snaga.
Rusiji su i danas potrebni strani stručnjaci, ali se društvo suočava sa pitanjem: koga je najvažnije pozvati. Odgovor može zvučati paradoksalno, ali zaista Rusija ne bi trebalo da juri tehničare. U Rusiji i dalje postoje prilično dobre škole matematike i fizike, a osposobljavanje velikog broja kvalifikovanih inženjera nije najteži zadatak, već se uspešno rešava čak i u Indiji. Sa druge strane, Rusiji su jako potrebni dobri specijalisti humanističkih nauka, piše ruski portal "Vzgljad".
Pročitajte još:
