„Umetnici moraju biti veliki učitelji ne samo svog no sviju naroda, ne samo svog no sviju stoleća, plemenitost njihova mora biti bezgranična onako kao što je i priroda bezgranična u bogatstvu i uzvišenosti“, govorila je Nadežda Petrović (1873-1915).
Nadežda od početka umetnica, a ne slikarica
Srpska književna zadruga objavila je „Knjigu o Nadeždi“ sa tekstovima 18 autora o slikarstvu i životu Nadežde Petrović čiji su priredjivači Dragan Lakićević i Milo Lompar.
Prvi tekst u ovom izboru pripada Dimitriju Mitrinoviću koji je o Nadeždi zabeležio da je imala hrabrost snažnog i taletovanog impresioniste.
„Njen kist je širok i krepak, pun sigurnosti i pouzdanja u se, manitog ludog pouzdanja, često, ali lepoga također. G-đica Petrović ima dužnost da bude solidna slikarica, jer su njene dispozicije više nego što je potrebno za slikaricu: dispozicije za umetnicu“, smatrao je Mitrinović.
Bura u publici
Moša Pijade 1912. godine podseća da je Nadeždina pojava izazvala „čitavu buru u publici“, da je većina kritičara bila „zavedena tom burom“, a mnogi slikari su mislili tada da Nadeždu Petrović treba proglasiti “nedarovitom i ludom plavom četkom“.
Delfa Ivanić u 1926. piše da je često sud o Nadeždi i njenoj umetnosti bio nepravedan i nepotpun te da je „sudbina htela da umre onda, kada je bila u punom jeku stvaranja i kada je trebalo svojom kičicom da obogati našu mladu umetnost“.
Istinska ljubav prema zemlji i narodu
Posle Prvog svetskog rata preovlađuju sećanja na njen ratni put i društveni rad i umetnost u potresima ratnih stradanja, a pored Delfe Ivanić o Nadeždi u tom periodu pišu i Milorad Pavlović i Zora Simić Milovanović.
Ivanić podseća na Nadeždine napore da osnuje Kolo srpskih sestara i Jugoslovensku umetničku koloniju: „Ima godina mnogo dana, ima mnogo slobodnih jutara, ima Nadežda dobre noge da bezuspešno luta s jednog kraja varoši na drugi, ima dovoljno moralne snage, da se ne zastraši što odbijaju da je prime po jednom, dva ili više puta, niti joj dosadi što sahatima zaludno čeka po čekaonicama“.
Lepota njenoga dela i istinska i duboka ljubav spram zemlje i naroda inspirisale su je, zapazila je Ivanić, “da radi stvari koje, pre nje, druge nisu radile u nas”, te da “u celoj njenoj prirodi, umetničkoj i radnoj, ima nečega ruskog i revolucionarnog,ali i konstruktivnog“.
Sveti oganj ljubavi za umetnost
Nadežda je, prema mišljenju Milorada Pavlovića Krpe „svakom prilikom ispoljavala smisao i razumevanje, ljubav i neiscrpnu energiju volje, kao i podstreka za sva nacionalna stremljenja i podvige tako da je u tom pogledu ostavljala iza sebe mnoge muškarce“.
„U najtežim prilikama ispoljavala je plemenitu i dobroćudnu umetničku dušu... Imala je u duši onaj neugasli sveti oganj ljubavi za umetnost i dobru volju da tom idealu služi”, zabeležio je Pavlović.
Optimizam Nadeždu nije napuštao ni kada je tokom rata ulazila među bezbrojne redove tifuznih bolesnika “koji su umirali kao muve u jesenjim danima“.
Svoj vazda aktivan duh posvetila je otadžbini, zalažući se za buđenje nacionalne svesti, izgradnju ideologije narodnog oslobođenja i ujedinjenja.
„Kad je izbio oslobodilački, a potom došao veliki evropski i svetski rat, Nadežda zatvara svoju kutiju sa bojama, ostavljala paletu i kičicu i pojavljuje se u pozadini borbe, na previjalištu i zavojištu, iz prve borbene linije...“, piše dalje Pavlović, podvačeći da je ona primer mladom pokolenju kako se živi i umire za ideal slobode i otadžbine.
Ovekovečila drage seoske prizore
Slobodan Ristić je 1965. izdvojo slike „Dereglije na Savi“, „Resnik“, „Bulonjska šuma“, „Bogorodičina crkva u Parizu“, „Gračanica“ istakavši da su oni potvrda visokog kvaliteta njenog slikarstva.
Prvi potpuniji umetnički i stručni tekstovi o slikarstvu Nadežde Petrović pišu se povodom i posle njene retsrospektivne izložbe u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 1938.
„Njenim vedrim plavim očima i smelim duhom ona je prva videla naše selo i zaselak, naš zabran, našu šumu, njivu, zemlju i nebo u svoj njegovoj iskonskoj prirodnosti i nebesnosti, i seljaka i seljanku, u poslu na zemlji, na komišanju i na prelu, ili u kolu“, zapisao je Branko Popović u „Umetničkom pregledu“.
Nadežda je, prema njegovim rečima, „prosto omađijačla i ovekovečila drage seoske prilike u poslu, na selu i oko vatre, na bdenju oko mrtvaca i na grobu i prikovala ih za ovu crvenu rodnu grudu“.
Za Nadeždu Tolstoj ideal umetnika
Za Đorđa Mana Zisija Nadežda je bila „borac u prvim redovima na kulturnom, političkom ili vojničkom polju“, Pjer Križanić u „Politici“ 1938. daje, kako sam kaže, „kratak prikaz slikarskog rada velikog umetničkog talenta i retkog i potpunog čoveka“.
Momčilo Stevanović 1950. beleži da je za Nadeždu ideal umetnika bio Tolstoj.
„Svojim drugovima ona stavlja kao primer ruske umetnike koji priređuju pod šatrama izložbe za seljake po ruskim selima. Ona je bila puna vere da istinska umetnost, koja ima šta da kaže, može i mora biti shvaćena od mase, samo na tome treba raditi, narod navići i kod njega izazvati osećanje za kulturnim potrebama“, napisao je Stevanović.
Savremenicima su svagda novatori smešni i ludi
Posle Drugog svetskog rata organizovane su dve restrospektive njenih dela – u Narodnom muzeju u Čačku 1956. i Narodnom muzeju u Beogradu 1959, a njenom slikarstvu se pristupa kao klasičnoj srpskoj umetnosti na početku 20. veka.
O njenom slikarstvu, međutim, dok je živela, nije bila napisana nijedna topla reč.
Sama je 1909. zapazila: „Za sve se traži vremena, a za vaspitanje publike malo duže vremena“.
„Savremenicima su svagda novatori smešni i ludi, logično je i pojmljivo, jer se oni svojim intelektom, individuačlnošću, sa kojom posmatraju ljude, prirodu i sve njene pojave, izdvajaju iz svoje sredine. Oni jesu tu da unose ispravke sa novim akordima, da iskorenjuju sve ono što nije proizvod duha, kakvog stvaraoca i vaspitača velikih masa“, zapisala je Nadežda 1912. godine.
Monumentalna figura srpske umetnosti s početka 20. veka
O rodonačelnici srpske Moderne , Lazar Trifunović piše kao o monumentalnoj figuri srpske umetnosti kojoj je patriotizam bio smisao života, a ljubav prema narodu, zemlji i prirodi osnova svih umetničkih namera, a Miodrag B.Protić zaključuje:
„Samo njoj je bliska vizionarska čežnja Van Gogovog genija da dvema jakim bojama, crvenom i zelenom, plavom i žutom, saopšti tragične strasti ljudske duše.“