„Nikada me kolega nije ujeo za ruku kao što se dogodilo glavnom junaku serije i filma... Dobro, bile su neke tuče na filmu, pa i u pozorištu se svašta izdešava, recimo, kada vas koleginica promaši pa vam umesto scenskog šamara opali pravu šamarčinu... Dešavaju se te stvari. Ali, ne, ta replika nije realna u ’Realnoj priči‘“, otkriva Kičić uz osmeh.
Tekst Miroslava Momčilovića poslužio mu je, kaže, da ispriča svoju priču, nešto što njega zanima.
„Znao sam od početka da to mora da bude neka vrsta ličnog filma, autorskog, u kome imam šta da kažem“, objašnjava za Sputnjik razloge za „uskakanje“ u rediteljske vode popularni glumac.
Kičićev film prati i televizijska serija
I dok „Realna priča“ na čijem je scenariju radio sa Momčilovićem nekoliko godina krči put do domaćih, ali i svetskih gledalaca, televizijska serija „Mama i tata se igraju rata“ (čijih je pet epizoda takođe režirao) upravo je počela sa emitovanjem na javnom servisu.
Kičićevim rediteljskim razlozima za zadovoljstvo treba dodati i jedan važan, glumački: reč je o nedavno osvojenoj nagradi „Mija Aleksić — biti glumac“, koja je na izvestan način krunisala njegovih gotovo četvrt veka bavljenja glumom.
„Da li sam ovim i formalno potvrdio da sam glumac? Ne znam, možda i jesam“, kaže Kičić za „Orbitu kulture“. „Biti glumac za mene znači da sam odlučio da se bavim ovim poslom i da imam sreće da se i dalje njime bavim. I da neko, i posle 24, 25 godina profesionalnog rada, može da kaže ’eto, on jeste glumac‘“, objašnjava Kičić.
U „Realnoj priči“ pored glume potpisujete i scenario i režiju. Da li se posle ovoga trajno selite na rediteljski teren?
— Ne znam, videćemo. Ovo je putovanje koje za mene još uvek traje, jer upravo sada je krenulo emitovanje serije „Mama i tata se igraju rata“, koja je zapravo nastavak filma „Realna priča“. Tek tu ću, zapravo, pokazati ono što sam radio protekle četiri godine. Paralelno snimanje serije i filma predstavljalo je svojevrsni izazov, ali što se rediteljskog posla tiče, čini mi se da sam od početka znao šta hoću. Imao sam i sreću jer sam se okružio odličnim saradnicima. Meni je sa glumcima veoma lako zato što su moji i naš razgovor je jednostavan, imamo isti način govora, tako da su lako razumeli šta hoću. Za ove druge sektore mi je trebalo malo više vremena da objasnim šta mi treba. Ovo je velika škola za mene, fenomenalno iskustvo i — jako mi se dopalo, naglašava Kičić.
Svaki dobar kadar overen sa „kupljeno“
Vaša partnerka Nina Janković kaže da je saradnja sa Vama bila fantastična, između ostalog i zbog toga što ste sve ono što niste uspevali verbalno da objasnite — pokazivali. Reklo bi se da je prednost kad je glumac reditelj?
— Ne znam da li je prednost, ali je veoma zgodno, skraćuje proces objašnjavanja. Kad si glumac, sa glumcima se odmah razumeš i tu nisam ni očekivao probleme. Imao sam druge bojazni koje su se ticale tehničkih stvari — da li ću imati dovoljno kadrova za montažu, šta ja želim da kažem tom scenom, nekom sekvencom... To je teren koji ranije nisam poznavao. Ali, izgleda da je ispalo sve dobro.
Da li je tačno da ste posle svakog kadra kojim ste bili zadovoljni govorili „kupljeno“?
— Kupljen kadar, da. To je kad si zadovoljan, kad je kadar dobar.
Priča oslonjena i na lično iskustvo
Glavni lik „Realne priče“ je glumac. Da li ste tu priču birali po sličnosti, iz želje da pokažete kako je biti glumac nekad veoma mučno, da to nije samo slava i popularnost?
— Taj tekst Miroslava Momčilovića koji je došao do mene, bio je napisan jednostavno, sa četiri, pet likova. Ali, ta potka mi je poslužila da ispričam svoju priču. Sa piscem sam proveo nekoliko godina radeći na ovom scenariju, napravili smo karakterizaciju junaka, smestili ih u neke socijalne okvire. Neke druge stvari su se u toj priči same nametale. Pokušali smo da odgovorimo na pitanje ko je taj čovek, taj glumac. I budući da sam imao dosta primera sopstvenih i iz okruženja, scenario je negde naslonjen i na moje iskustvo u obavljanju glumačkog posla. A zbog toga što sam ja i u životu glumac, a glumim glumca, priča je dobila još jednu dimenziju.
Duhovito je — istinito
Kažete da Vam je bilo važno da jednu gorku priču ispričate na duhovit način.
— Priča o sudbini dvoje ljudi koji se razvode i imaju dete koje ne govori jeste gorka, ali sam želeo ipak da je gurnem u neku vrstu duhovitog okvira, da po žanru bude drama-komedija. Čini mi se da sam bio u pravu. I svi ti koraci koje sam bojažljivo pravio kada sam razmišljao o ovom filmu, sada deluju smisleno i dobro.
Kako se rečenica „treba li da umrem da bih dokazao da sam čovek“, koju izgovarate u filmu, smešta u komediju?
— Ne znam, meni je to jako duhovito. Ta replika pokazuje i dozu ljudskosti tog čoveka, i dozu očaja u kome se on nalazi, i poziv za pomoć... Ono što je zajedničko svemu tome je da je to sve istinito.
