„Put od Moskve do Pekinga je dug oko osam hiljada kilometara, prolazi kroz stepe, tundru i pustinju, preseca Aziju i šest časovnih zona. Spavamo u najboljim hotelima, a na povratku nas čekaju kondukteri u sivim uniformama i belim rukavicama, koji nas sprovode do kupea“, piše u svom putopisu Argelo.
Putovanje Transsibirskom železnicom - putovanje kroz vreme.
Prema njegovim rečima, u Sibiru se zadržao miris neistraženih teritorija, gde se nepregledna prostranstva prožimaju sa dalekom istorijom.
„Neizbežno je da se putnici nađu u onim vremenima kada su se ruski carevi i kineski imperatori branili kako su mogli od zastrašujućih mongolskih Tatara, u vremenima istraživanja i animizma, šamana i osvajanja, izgnanstva i revolucija“, napisao je.
Posebno je istakao atmosferu i ukrase u vagonima – zidovi su od satenske draperije sa vezom, a okolo je crvena baršunasta ivica.
Putovanje počinje u Moskvi, prolazi kroz evropski deo Rusije, Sibir i završava se u Pekingu.
Prva stanica je Jekaterinburg.
Argelo je naveo da je grad do 1991. godine bio zatvoren za strance, sada je to univerzitetski grad i kolevka mnogih rok grupa.
„Ipak, grad je najpoznatiji po tome, što je u njemu tragično ubijena porodica Romanov, njih su 1918. godine streljali boljševici“, napisao je.
Autor navodi, da je kuća, u kojoj su ubili Romanove, srušena, a njihova tela su bacili u rudarsko okno na kraju grada. Kasnije je na tom mestu sagrađeno sedam crkava u čast sedam članova carske porodice.
Druga stanica je Novosibirsk. Obratio je pažnju na zgradu opere, koja je veća od „Boljšog teatra“ u Moskvi, ujedno je i pohvalio noćni život u Novosibirsku.
Sledeća stanica ovog putovanja je Krasnojarsk. Reku Jenisej, na kojoj leži grad, je nazvao granicom Zapadnog i Istočnog Sibira. Istočni Sibir je okarakterisao kao „nepoznat“ i „beskrajan“. Upravo ovde reči „tundra“ i „tajga“ dobijaju svoje pravo značenje.
„Ovde smo navikli da čujemo priče o Kozacima, koji su se spuštali rekama od Severnog ledenog okeana, ratovali sa lokalnim plemenima i osnivali prva naselja“, napisao je novinar.
Četvrta stanica je Irkuck, grad u kome je pomešano nekoliko kultura.
Argelo je ukazao na blizinu Bajkala Irkucku, grad je nazvao „vratima“ ka najdubljem jezeru na svetu. On je potom doputovao u seoce Listvjanka, odakle su čamcima otplovili do luke Bajkal. U pristaništu ih je dočekalo osoblje voza.
„Osećali smo se kao engleski doseljenici u Indiji. Osoblje nam je poželelo dobrodošlicu, pomogli da se ukrcamo u voz i nastavili smo put“, napisao je.
Nedaleko od luke je organizovano kupanje u Bajkalu. „Kažu da je voda hladna i da podmlađuje. Prijatno je za kupanje“, navodi autor.
Zatim je voz krenuo ka gradu Ulan Ude. Novinar je tamo primetio dobro sačuvane šamanske tradicije Burjatije, kao i uticaje budizma, dok ima i naselja u kojima žive pravoslavci.
Sledeća stanica je Ulan Bator, glavni grad Mongolije, posle koje se voz uputio ka Pekingu.
„To je putovanje u kome nije važna krajnja destinacija, već sama maršruta, svaka reka, svako drvo. Planeta je odjednom postala tako mala“, napisao je.
Argelo je na kraju svog putopisa naveo, da ga je putovanje Sibirom učinilo građaninom sveta.
