Šta je sve bilo potrebno da ovakav poduhvat tek iz trećeg puta bude priveden kraju, tako da se dobije potpuno i raskošno fototipsko izdanje remek dela našeg srednjeg veka, srpskog pravoslavlja i naše knjige nad knjigama – za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ objašnjava priređivač izdanja Veljko Topalović.
Srpska knjiga nad knjigama
„Jedinstven je istorijat ove naše knjige nad knjigama u istoriji svetske kulture, kaže Topalović. „On svedoči da najviše mesto sa kog se odlučuje o sudbini „Miroslavljevog jevanđelja“ nije ovozemaljsko. Istoriografija ne može do kraja da objasni opčinjenost srpskih vladara ovom knjigom, njihove neverovatne postupke koji su doveli do spašavanja samog rukopisa tako da je uspeo da izbegne sudbinu bezbrojnih drugih spaljenih, ukradenih, oštećenih srpskih rukopisa, mnogih srpskih i svetskih dragocenosti.“
A putovanje „Miroslavljevog jevanđelja“ započelo je u 12. veku u srednjovekovnoj Raškoj. Naručilac prepisa bogoslužene knjige carigradske crkve Svete Sofije bio je zahumski knez Miroslav, brat Stefana Nemanje. Želeći da svojoj zadužbini, Crkvi Svetog Petra i Pavla učini poseban dar, Miroslav je ovaj posao poverio vrsnim zahumskim prepisivačima, koji ga izrađuju na staroslovenskom jeziku, srpskog izgovora, dok su za prevod korišćena pravila raškog pravopisa.
Raskoš 296 minijatura
Bogato ukrašen sa 296 minijature na 362 strane, ovaj kodeks je pisan na najfinijem belom pergamentu. Ovaj prvi i jedini sačuvani primerak zahumske prepisivačke škole, sa ukrasnim minijaturama i inicijalima spada u red najlepših srednjovekovnih književnih dela.
Topalović podseća da je tekst „Miroslavljevog jevanđelja“ istovetan tekstu „Ostromirovog jevanđelja“ koje je nastalo vek ranije.
„To nam svedoči da se služba božija vršila na potpuno istom jeziku na prostoru od Jadranskog do Crnog mora, preko Moldavije i skroz na sever, do Novgoroda, a verovatno i dalje. To je bilo jedno duhovno carstvo koje je po teritoriji nadmašivalo sva ovozemaljska carstva.“
„Miroslavljevo jevanđelje“, kao i Ostromirovo, je jevanđelistar, u njemu su sva četiri jevanđelja koja su prilagođena dnevnoj upotrebi u crkvi. Naš sagovornik objašnjava da jevanđelistari započinju čitanjima na Vaskrs, kada se čita prva glava Jevanđelja po Jovanu.
Knjiga kao otelotvorenje samog boga
„Na Vaskrs su u crkvama i u manastirima širom tog prostora odjekivale iste reči, izgovarane na tom našem starom jeziku na kom je vršena služba.. „Iskoni be slovo, slovo be od boga i bog be slovo“ su prve izgovarane reči... I zato što je Bog slobo, ta knjiga za monahe predstavlja otelotvorenje samog boga. I oni je poljube kad god je vide. Taj naš zajednički jezik srednjeg veka svedoči i o našim zajedničkim duhovnim korenima, ruskog i srpskog naroda, ali i bugarskog, beloruskog... On je i koren naše pravoslavne vere, pismenosti, kulture uopšte. To je naš zajednički duhovni DNK, čvršći i značajniji od fizičkog“, podseća Veljko Topalović. Svetska premijera izdanja faksimila knjige čiji je Topalović priređivač održana je u julu prošle godine u Muzeju ruskih ikona u Moskvi.
„Ceo taj poduhvat Rusi su nazvali `Beli anđeo`. Naša želja je da zajedno osmislimo izložbu „Lepota pravoslavlja“ koja bi predstavila najlepše i najvrednije predmete nastale kao rezultat tog božanskog nadahnuća srednjovekovnih monaha. Tu bismo umetnost predstavili prvo nama, a potom i svetu koji pravoslavlje doživljava kao neki varvarski relikt iz mračnog srednjeg veka. Izložbu fototipksog izdanja „Miroslavljevog jevanđelja“ u Moskvi je otvorio zamenik ministra kulture Rusije. Meni je kao najjači utisak ostala reakcija oca Nikite Smerjakina starešine crkve koje se nalazi 300 metara dalje od Muzeja ruskih ikona. Zamolili smo ga da nam za izlaganje knjige pozajmi postament jer u muzeju nije postojalo ništa prigodno. Otac Nikita je prvi put tada video knjigu, prelistao je, list po list, i potpuno opčinjen njome, odlučio je da će pozajmi pravi postament težak oko 80 kilograma. Nije nam dozvolio da ga mi prenesemo, nego je sa jednim monahom sam preneo taj teški predmet noseći ga 300 metara do muzeja. Prolazeći pored zapanjenih stražara ušao je u muzej, postavio ga i blagoslovio. Zahvaljujući njemu, naša izložba je na još jedan način bila oplemenjena“, otkriva Veljko Topalović.
(Ceo intervju sa Veljkom Topalovićem, priređivačem prvog potpunog fototipskog izdanja „Miroslavljevog jevanđelja“ pogledajte u video prilogu.)
