Profesor Ekonomskog fakultetu u Beogradu, Đorđe Đukić, tako vidi konstataciju šefice ECB Kristin Lagar da je „korona fond“ jednokratni SOS program, ali da će banka vrlo pažljivo nastaviti da motri finansijsko-privredni razvoj situacije s koronom do kraja godine.
ECB je u junu najavila da će zarad podsticaja privrede evrozone usred pandemije izdvojiti 1.350 milijardi evra za najnoviji vanredni program kupovine akcija, odnosno novog doštampavanja evra, koji bi potrajao do juna 2021. godine, ili dok banka ne oceni da je kriza prošla.
Kriza u podeljenoj evrozoni
Samo tri meseca kasnije, već svima dobro poznata podela na bogati sever i prezaduženi jug evrozone, koju je dodatno produbila pandemija, ove nedelje je ponovo aktuelizovana. „Severnjačko krilo” upravnog odbora ECB bilo je složno u oceni da posle juna iduće godine banka treba da se okane daljeg štampanja novca.
Kada je italijanski član upravnog odbora ECB Fabio Paneta izašao sa ocenom da ECB treba da ostane „širokih nazora” pred mogućim daljim izazovima, to je shvaćeno kao naznaka da bi na poslednjem ovogodišnjem sastanku, u decembru, banka mogla da objavi da će sa SOS akcijom nastaviti i nakon juna 2021.
Lagard je zbog toga u Komitetu za finansije bila zasuta pitanjima evroparlamentaraca. Holanđanin Derk Jan Eping, član partije evropskih konzervativaca, bio je nedvosmislen u izjavi da ako privremeni korona fond postane trajni, a evrozona permanentna unija za transfer novca, Holandija ne bi imala drugog izbora, već da napusti evrozonu.
Ni za bogate još dugo nema boljitka
Komentarišući ovu vest, Đukić izjavu Lagardove vidi i kao indirektni pritisak na fiskalne vlasti da intenzivnije preduzimaju mere koje bi značile podršku preduzećima, kao što to radi Nemačka, na primer, plaćajući i one zaposlene koji sede kod kuće, čekajući da proces oživljavanja privredne aktivnosti krene intenzivnije.
Sagovornik Sputnjika ukazuje na to da je već sada jasno da do juna iduće godine nije moguće očekivati boljitak ni za jače privrede, a kamoli one najpogođenije pandemijom.
„Strukturne neusklađenosti privreda članica evrozone koje su odavno prisutne, sve više će se zaoštravati zato što reakcija na signale oporavka svetske privrede, pre svega u Kini, neće imati iste efekte po pojedinim zemljama, čak ni slične. One će se najpozitivnije odraziti upravo na one najrazvijenije, pre svega na nemačku privrednu mašineriju. Po poslednjoj proceni, nemačka privreda će izaći na zelenu granu početkom 2022. godine, što najbolje govori koliko će vremena potrajati dok se druge članice evrozone ne oporave pod dejstvom oporavka nemačke privrede“, objašnjava Đukić.
On, pri tom, napominje da treba imati u vidu činjenicu da su zemlje na jugu stradale zbog katastrofalne situacije u turističkoj industriji izazvane kovidom, što je njihov glavni izvor prihoda i mogućnosti redovnog servisiranja dugova.
Ubija i deflacija
Profesor bankarstva ukazuje i na to da svi pokazatelji govore o maksimalnoj uzdržanosti Evropljana od potrošnje, dok štednja raste, što je suprotno cilju da se rastom potrošnje podstakne privredna aktivnost i rast BDP-a.
„ECB sada treba da pegla i to. Ona upumpava novac i dalje, ali potrošači ne odgovaraju u željenom pravcu. Ne samo da ne povećavaju potrošnju, nego obrnuto, štede. Evrozona pati od hronične deflacije i ona će i dalje biti hronična. To potvrđuje činjenica da će nemačka privreda završiti 2020. godinu sa negativnim rastom cena, odnosno sa deflacijom“, konstatuje naš sagovornik.
On objašnjava da je ECB krenula u upumpavanje novca u privredu članica evrozone upravo da bi se inflacija makar približila onom ciljanom nivou nešto ispod dva procenta. Do toga, kako ocenjuje, neće doći u bliskoj budućnosti.
Đukić smatra da ne treba zaobići ni još dva faktora od kojih će zavisti situacija u Evropi i evrozoni, koliko god nekima izgledalo da dešava sa one strane okeana ne tangiraju njenu privredu.
Pitanje je hoće li doći do intenziviranja ekonomskog rata između Amerike i Kine, ali i ko će pobediti na predsedničkim izborima u SAD. Ako to bude kandidat demokrata imaćemo, kaže on, potpuno suprotnu ekonomsku politiku i drugačiji milje na relaciji SAD-Kina i SAD-Evropa.
O sudbini evrozone neće odlučivati bankari
Na pitanje da li to onda znači da će po isteku sadašnjeg programa pomoći koliko god bio oročen, opet biti neophodan neki novi za najugroženije članice evrozone, Đukić kaže da je to upravo tako. Svesni su toga na razvijenom severu evrozone, otuda i njihova reakcija čiji je glasnogovornik očigledno bio Holanđanin. Nije prvi put da iz Holandije stižu upozorenja o napuštanju evrozone.
„Političari donose odluke o tome u kojoj će meri ta evrozona preživeti. Ali u osnovi, ekonomski najprirodnije bi bilo da postoji ono što se zove tvrdo jezgro evrozone i meko jezgro koje čine zemlje juga“, kaže na to naš sagovornik.
To bi, smatra on, trebalo da bude u kontekstu podele na one zemlje koje imaju usklađene javne finansije i probitačne kompanije sa rastućom produktivnosti u odnosu na one koje su se u prošlosti mnogo zaduživale upravo zato što su ušle u evrozonu, a tu im nije bilo mesto, objašnjava Đukić.
On, ipak, ne veruje da će Holandija u ovom slučaju oponirati Nemačkoj zbog njene čvrste veze sa tom zemljom, a naročito posle novog intenziviranja broja obolelih i u Nemačkoj i u drugim evropskim zemljama. Uz to, on podseća da nas mnogome uči i privredna istorija, a Holandija je, kaže, dok je imala nacionalnu valutu gulden, svojom voljom defakto sebe podredila nemačkoj monetarnoj politici i efekte Bundes banke na nemačku marku apsolutno prenosila na gulden koji je bio čvrsta, zdrava valuta.
