Izdavačka kuća „Kreativni centar“ iz Beograda objavila je nedavno knjigu „Mi i naša istorija“ francuskih autora Ivana Pomoa i Kristofa Ila Somera. Ona nam poput uzbudljivog romana prikazuje razvoj ljudskog roda, od praistorije do danas, kao dugotrajno i neprestano sazrevanje čovekovog duha, obdarenog blistavom maštom i intuicijom, sposobnog za genijalne ideje i ovladavanje izvanrednim veštinama, ali i uplašenog, sujetnog, gramzivog i često nedostojnog svega onoga što mu planeta daruje.
Istorija običnih ljudi
Iako je namenjena prevashodno mladim čitaocima, ova knjiga je vrlo podsticajna za sve ljubitelje nauke o prošlosti, jer se ne bavi faraonima, sultanima, carevima, kraljevima, nego običnim ljudima – od praistorijskih lovaca i sakupljača plodova, zemljoradnika i prvih zanatlija, preko antičkih robova, ratnika, srednjovekovnih kmetova, do trgovaca, intelektualaca, radnika i svih onih koji su na svojim plećima nosili breme novog doba, munjevitog razvoja tehnologije i industrije, ali i filozofije, nauke i umetnosti.
„Svi su tu, samo je bitno ko je u prvom planu. Knjiga je upravo zbog toga pisana u prvom licu množine, kako bi naglasila da je istorija ljudskog roda priča o svima nama. Likovi nemaju imena, jer su ona manje bitna. Jedan germanski konjanik koji kreće na Rimsko carstvo ili jedan filozof prosvetiteljstva koji piše o velikom pokretu koji se dešava istovremeno sa široko prihvaćenim robovlasništvom u svetu jesu oni koji stvaraju istoriju“, kaže u razgovoru za Sputnjik redaktor izdanja Milan Vukašinović, istoričar i istraživač na Univerzitetu u Upsali u Švedskoj.
Istorija kao jedinstveni tok
Priča o razvoju civilizacije ispričana je u kontinuitetu, bez grubih prelaza iz jednog u drugo razdoblje, onako kako je istorija zaista i tekla, s paralelnim usponima i padovima određenih kultura i centara moći i postepenim smenama epoha.
„Bogate ilustracije savršeno prate tekst, sjedinjene su s njim i pomažu u razumevanju te reke istorije. Čak i nama istoričarima veoma je teško da ponekad povežemo sve tačke koje nam se serviraju kao saznanja o prošlosti, potrebno nam je da sagledamo taj jedinstveni tok, a ne samo datume koji su rasuti po stranicama knjiga. Autori ove istorije događaje ne prikazuju odvojeno, već čitaoce upućuju na to da, recimo, minojska civilizacija nije bila 'na pauzi' dok se razvijala civilizacija u dolini Nila“, navodi naš sagovornik.
Autori su uspeli, napominje Vukašinović, da spoje sve bitne elemente društva, tako da, recimo, kada čitamo o zlatnom dobu Atine u 5. veku, o razvoju pozorišta, filozofije, demokratije, nismo pošteđeni činjenice da su dve trećine stanovištva Atine bili robovi.
Jednostavno i prijemčivo je objašnjeno i kako su određena otkrića i dostignuća vodila stvaranju raznih društvenih sistema i na koji su način usmeravala dalji tok istorije – od otkrivanja raznih materijala i razvoja zanata, pojave zemljoradnje i uzdizanja prvih gradova, preko razvoja trgovine i uvođenja novca, izbijanja prvih ratnih sukoba i nametanja robovlasništva, sve do razvoja religije, filozofije, umetnosti, nauke, sporta.
Sve je to predstavljeno izvan domašaja nacionalnih, religijskih, rasnih ili ideoloških podela, bez isticanja pojedinačnih država.
„Kako se moderna istorijska nauka razvijala u 18. i 19. veku, u romantizmu, u doba rađanja nacija, one su se ušunjale u istoriju kao glavni akteri u razvoju istorije. Zbog toga učimo nacionalne istorije. Ova knjiga preokreće taj redosled, tako da su narodi, kulture, nacije prisutne, možemo da ih vidimo, ali nisu u centru pažnje, nego je to zajedništvo čitave planete. To je prikazano na pristupačan, pa i duhovit način“, kaže naš sagovornik.
Šta će biti tema za buduće istoričare
Prema njegovim rečima, ova knjiga se bolje nego bilo koje stručno predavanje ili tekst bori protiv ukorenjenih floskula ili uverenja u društvu.
„Istoriju ovde ne pišu pobednici. Predstavljena je, recimo, istorija civilizacije s Uskršnjih ostrva koja je sama sebe uništila koristeći svoje resurse, ili istorija nacističke Nemačke koja je prikazana tako da navede čitaoce da razmišljaju o tome na koji način ulazimo u ekstreme, kako se odnosimo jedni prema drugima, ko smo mi zapravo“, napominje redaktor izdanja.
Autori svoj roman-reku završavaju upozorenjem da nismo mnogo naučili iz istorije i pitaju se da li će tema za buduće istoričare biti osvajanje svemira ili nuklearni rat, informatika ili robotika, sa svim društvenim i ekonomskim posledicama koje sva ova četiri koncepta nose sa sobom.
„To je ključni doprinos ove knjige, ona ne daje dogmu, nije religijski tekst, nego podstiče na razmišljanje. Nije izvor samo suvih činjenica, nego poziva na dalje istraživanje i propitivanje svega onoga što piše i u njoj samoj, i u drugim istorijskim knjigama“, zaključuje Milan Vukašinović.
