Njegov novi film „Ime naroda“, biografska priča o velikom borcu za pravdu i ideale Svetozaru Miletiću i generaciji ljudi koji su branili svoj nacionalni identitet pred naletom velikih sila, premijerno je prikazan na otvaranju 27. Festivala evropskog filma Palić.
Ulogu Svetozara Miletića igra Ljubomir Bandović, a u glumačkoj ekipi su i Anja Pavićević, Ana Franić, Žarko Laušević, Milutin Mima Karadžić, Nikola Ristanovski i drugi. Scenario za film napisao je Milovan Vitezović.
Film„Ime naroda“ bavi se nacionalnom temom i herojima nacionalne istorije. Posmatramo lik Svetozara Miletića, vidimo kako se bori za ideale i pitamo se: Ima li danas još boraca za ideale, ne samo ovde kod nas, nego i u svetu?
Vrlo ih britko i agresivno ućutkujemo. Ceo svet ima taj princip, to se seče u korenu. Odmah se neko proglasi diktatorom, i odmah se umesto njega dovede poludiktator, i to se čak i kaže. Ubijen je Gadafi koji je bio diktator, a onda je dovedena vlada koja je poludiktatorska, čak i sami političari to pričaju. Mi smo danas savremenici najstrašnijih diktatura koje se međusobno optužuju. Ako je neko na vlasti 16 godina, a optužuje nekoga ko je na vlasti 20, to deluje kao neko takmičenje ko je duže vladao. Ako nešto nazivate demokratijom, a imate dve partije i obično po dva mandata, opet možemo reći da je neko preuzeo vlast i da drži vlast. U celoj toj priči, u kojoj zamazuju oči ljudima, potrebno je vraćanje u istoriju i razmišljanje kako je nekada bilo. Istorija nas provocira da počnemo da razmišljamo i o ovom vremenu. Mnoge stvari koje su se dešavale u istoriji, nekada su proglašavane za teoriju zavere. Postoje ratovi, pritisci, postoje razne vere koje jedna na drugu utiču, postoje ne samo zavere nego i praksa koja sputava slobodu ljudi, a čim sputava slobodu ljudi, onda jedna nacija postaje niža, jedna rasa postaje nevažna, a onda kreće ratna mašinerija koja uništava sve pred sobom.
Možda sad ova korona na najbolji mogući način govori o tome kakva katastrofa može da se desi svetu.Tome u velikoj meri pomažu mediji, pumpajući celu priču, a sve je vezano za novac i tržište. Svi mediji su na tržištu, a čim je novac taj koji presuđuje, onda smo daleko od ideala, od slobode. Da bismo stvarno bili slobodni, moramo reći ono što mislimo, makar grešili, moramo čuti šta drugi misle, makar mislili suprotno od nas, jer je to jedini način za stvaranje dijaloga. A dijalog je jedini način da se čujemo, da razgovaramo i da bez ikakvog straha govorimo ono što mislimo.
U Vašem filmu je najpotresnije je to što prikazujete vreme u kojem su hrabri i iskreni ljudi uspeli da ostvare svoje ideale, a mi, današnji gledaoci, vidimo da su ti ideali nestali kao da ih nikada nije ni bilo...
Za to su krive generacije koje su pristale na torturu vrednosti koja dolazi sa tržišta, koja je okrenuta novcu. Danas novac odlučuje o svim vrednostima, a to je pogubno, strašno i pomalo tragično. Imate fenomenalne umetnike, a onda neko ode u Cirih i zaradi 20.000 dolara za jedno veče. To je tržište. Najstrašnije je to što je i ceo marketing na njihovoj strani, što mediji o tome pišu. To je globalni način komunikacije koji donosi krah sistema vrednosti, ali i ono što je možda i najstrašnije – uniformnost. Mladi ljudi počinju na isti način da misle. Ja se kao dugogodišnji profesor borim protiv toga i tražim od svojih studenata da budu potpuno svoji, da ni po koju cenu ne pristaju na nešto što je trenutni trend. To vodi nečemu što podseća na vreme Mao Cedunga. Globalizam je velika opasnost. Čovek mora imati i iskustvo da bi mogao da sve te stvari odbaci, da ih proveri i dođe do svog mišljenja.
Koji je način otpora globalizmu, populizmu, potrošačkoj kulturi? Vaš film se zove „Ime naroda“ i insistira se na imenu naroda. Da li je rodoljublje jedan od načina da se pruži otpor neslobodi?
Šta god izaberete, a što nije Gugl, vi ćete uspeti u životu. Dok god se ne rešite telefona, koji vam je stavljen u ruke, koji vas obaveštava gde se ko nalazi, koji može da vas čuje, od kog dobijate reklame za ono o čemu ste pričali s prijateljima, nećete ni znati šta hoćete i nećete biti slobodni. Treba da živimo svoj život onako kako mi mislimo. Treba da se borimo za nešto što je nama važno. Ne mogu se Srbi stalno nazivati nacionalistima, a da svi ostali to nisu. Čim neko kaže da voli Srbiju, oko njega skaču da je nacionalista. U Engleskoj, Americi, Nemačkoj, na svakom ćošku vidite njihovu zastavu. Kod nas to ne vidite, osim na državnim firmama. Kad je Dan nezavisnosti, nema zgrade u Americi bez zastave. Čak i onaj što čisti đubre na aveniji u Los Anđelesu ima američku zastavu. To je pitanje odnosa prema nečemu što je važno, a to je nacija. Ne da bi bila najveća, ne da bi ratovala, nego upravo da bi stvarala svoju specifičnu vrednost vezanu za određeni narod, da bi poštovala istoriju i ono što su joj preci ostavili. Svi u sebi imamo folder predaka. Neko ga otvara, a neko ga ne otvara. Kada ga otvorite, shvatite da su vam sve ono što radite, pričate, govorite, preci ostavili da biste izbegli neku nesreću. Moramo ih čuti i moramo znati da treba češće da otvaramo te foldere, a to nije nacionalizam, jer kada na prvi način imate odnos prema svom narodu, volite i sve druge narode i različitosti.
Velike istorijske ličnosti koje nam predstavljate u filmu veruju u svoju naciju, ali isto tako imaju svest o tome da postoji potreba za jedinstvom i slogom s drugim bliskim narodima. U filmu se može čuti rečenica da često kažu da je Balkan bure baruta, ali da je to, zapravo, mesto na kojem se sukobljavaju velike sile. Kako toga da postanemo kolektivno svesni?
Mislim da smo svesni. Ovo je zaista prostor na kojem se pokazuje moć. Velike sile mogu da nas unište veoma brzo, ali čini mi se da one to namerno ne rade upravo zbog toga što je suština u tome ne da se moć iskoristi nego da pokažeš da si jači. To je nekakav usud ove zemlje. Kroz istoriju su razni ljudi i razni centri moći pokušavali da vladaju svetom. Da li je to bilo okrenuto ka crkvi, da li je bilo okrenuto ka velikim silama, na bilo koji način, uvek je to postojalo i danas postoji želja za moći i pokušaj da se vlada svetom. A mi smo previše mali da bismo mogli da utičemo na bilo šta. Ipak nešto bismo mogli da učinimo – da počnemo da verujemo da je ipak moguće da postoji jedan humaniji svet. Danas svi negativno reaguju čim se spomene komunizam. On jeste otišao u pravcu u kojem nije trebalo, ali je činjenica da je to jedino vreme u kojem su ljudi verovali da je moguća neka lepša budućnost. Nađite nekoga danas da to kaže. Čak su prestali da se jure i oko toga ko će ići prvi u svemir. Ne zanimaju ih novi svetovi, osvajanje nekih drugih planeta ili pokušaj da se još negde pronađe život u ovom čudnoj, neverovatnoj, prelepoj vasioni, koja je stvarno nešto što nam je bog dao – da uživamo u našim prelepim životima, u kojima možemo da volimo, gledamo, mislimo, ljubimo, da kažemo šta hoćemo i da budemo slobodni. Ako tu slobodu neko sputava, znači da smo u velikom problemu, a mislim da nam se upravo to dešava u ovom vremenu.
Govoreći o ovom našem vremenu rekli ste, pored ostalog, da je korona pre svega strah. Da li je strah najopasnija emocija s kojom se danas suočavamo?
Zbog toga su upravo izmišljeni koncentracioni logori, da bi se strahom ubila bilo kakva ideologija, sloboda, da bi se ubila želja radnika da smanje radno vreme, da bolje žive, da taj profit ne ide 90 odsto u ruke kapitala, nego da ostane nešto i za njihov život. Izmišljeni su ratovi da te ljude odvedu na mesto gde će raditi bez novca, bez hrane, do trenutka dok su radno sposobni, a kad nisu, onda ih ubijaju. Korona nam je došla kao odgovor prirode na naše ponašanje, ali je izuzetno povoljna za one koji su na vlasti bilo gde u svetu, jer mogu time da manipulišu. To je još jedan pokazatelj koliko smo ranjivi i koliko zapravo ne možemo a da nismo zajedno. A da bismo bili zajedno potrebni su nam ideali, razmišljanje o tome da možemo da živimo u boljem, humanijem društvu, pokušaj promene istorije je strašan, a najstrašniji je kada je reč o tolikim žrtvama Rusije i Sovjetskog Saveza. To se dešava i Srbiji po istom principu. Rusiji uvode sankcije, a drugima koji su ubijali i uništili jednu Libiju, ne uvode sankcije. Gde je ta Klintonka, gde je taj Bler, gde je taj Sarkozi? Ubili su čoveka i napravili haos u toj zemlji. Gde su oni na optuženičkoj klupi?
Pročitajte još:
