Odlukom američkog predsednika ambasada SAD prebačena je u Jerusalim uprkos važećoj rezoluciji SB UN i jasnoj proceni da će Vašington u tom pogledu malo ko slediti.
Zapravo, do danas je to učinila samo Gvatemala.
Tako je sada, nakon igranja na „jevrejsku kartu“, Izrael i pravno — formalno i politički postao treća strana u sporazumu Beograda i Prištine (u dokumentu se eksplicitno navodi da su „dve strane Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština)“, pa nije jasno na čemu se temelji tvrdnja da je ovo bilateralni sporazum sa SAD, što je uostalom demantovao i Ričard Grenel).
Trampu (ni)su potrebni jevrejski glasovi
Objašnjavati ovaj novi momenat argumentom kako su Trampu neophodni „jevrejski glasovi“ ne pije vodu.
Prvo, i bez ovakvog sporazuma Tramp na te glasove može računati. Drugo, Grenel se već žalio kako američki mediji ne razumeju značaj sporazuma, te mu dan kasnije nisu ni posvetili bilo kakvu pažnju. Da je ovo bio potpis za predstojeću kampanju, barem bi se u Trampovom štabu potrudili da ovaj papir proguraju po medijima i predstave ga „istorijskim“.
Takođe, misliti kako je dovoljno da Tramp obavesti izraelskog premijera da mora istog dana najaviti priznavanje lažne države „Kosovo“ čista je glupost. Izrael je zemlja sa ozbiljnim institucijama i dugoročno projektovanim strategijama.
Uz to, jevrejsko-srpski odnosi su dobri, stabilni, imaju istorijski kontinuitet, pa do sada uopšte nije spominjana mogućnost da Izrael „istrčava“ po kosovskom pitanju. Odakle onda ovakav rasplet?
Izrael — treća strana u Vašingtonskom sporazumu
U traženju odgovora neophodno je uključivanje Izraela kao treće strane povezati sa tačkom o „energetskoj diverzifikaciji“. Izrael je sve značajniji proizvođač gasa.
Zanimljivo, jer su pre samo dve i po decenije potvrđene rezerve iznosile nula (barem je tako predstavljano). U odnosu na 2010 godinu, pola decenije kasnije potvrđene rezerve sa izvorišta u teritorijalnim vodama i ekskluzivnoj ekonomskoj zoni su upetostručene, a domaća potrošnja je danas udesetostručena ako se pravi komparacija sa 2005 godinom. Predviđa se rast za 50 posto do 2030. Pri tome, u Izraelu je do sada prebačeno na gas ili izgrađeno novih pet elektrana za proizvodnju struje. Jeftinije je i čistije.
Ipak, za Izrael ostaje otvoreno pitanje izvoza energenata, pošto u neposrednom okruženju em drugi imaju svoje resurse, em su bilateralni odnosi toliko komplikovani da ometaju trgovinu.
Otuda projekat gasovoda „Istmed“ (akronim od Istočni Mediteran), koji bi se protezao od izraelskog priobalja, preko teritorijalnih voda Kipra, zatim Krita do Peloponeza, gde bi se uključivao i na TAP (Transjadranski gasovod) i na ostale sisteme u regionu. Za „Istmed“ će biti neophodno najmanje 7 milijardi dolara, sasvim je moguće da deo onih 13 milijardi koje spominju Amerikanci ostaje namenjeno baš za njega.
Nakon realizacije prve faze projekta biće moguće transportovati 10 milijardi kubnih metara godišnje, nakon druge će udvostručiti kapacitet. Izrael se, dakle, pojavljuje kao novi igrač na evropskom energetskom tržištu, a ako gasovod brzo bude završen, on se može puniti i kiparskim, ali i gasom sa još nekih bliskoistočnih izvorišta, te raste i „tranzitni značaj“ cevovoda.
Teritorija KiM može poslužiti izraelskim kompanijama da preko nje distribuiraju gas ka srednjoevropskom tržištu, bilo da se „ulaz“ planira iz pravca Skoplja (preko Kačanika), Bujanovca (u daljem tekstu je i teza zašto bi odavde gasovod skrenuo zapadno ka Obiliću) ili da prati zamišljeni tranportni koridor Drač – Tirana – Prizren –Priština – Niš.
Na albanskom delu Jadrana priključili bi ga na TAP, a gde je američka pruga, novi Via militaris koji se od Niša proteže istočno ka Sofiji, Plovdivu i konačno Burgasu (crnomorska luka), tu je i bezbednost investicije (ostatak od onih 13 milijardi!?). Izraelsko iskustvo u prebacivanju prljave tehnologije na gasne instalacije koristiće u obe termoelektrane na Kosovu polju (zato sve rute gasovoda prolaze baš tuda), a kako će njima upravljati u uslovima nerešenih imovinskih odnosa američko ministarstvo energetike vežbaće na modelu „Gazivode“.
Tako će izraelske kompanije, uz pomoć američkih institucija postati činilac energetske bezbednosti Evrope ne samo na gasnom, već i na polju električne energije (i to „zelene“, neće biti problema sa prekomernim zagađenjem kao danas). Da bi se uopšte krenulo u realizaciju, najpre je neophodno regulisanje odnosa Izraela sa Prištinom, a zatim i da Srbija oko toga ne samo ne pravi problem, već i da prebaci ambasadu u Jerusalim. Prosto, to je način da na spoljnopolitičkom planu ni Beograd ni Priština ne profitiraju od ove „diplomatske vratolomije“ sa potencijalom da izazove politički zemljotres (albansku državoliku tvorevinu neće priznavati nove muslimanske zemlje zato što i oni otvaraju ambasadu u Jerusalimu, a Srbija zbog toga ne može lobirati za otpriznavanja u istom delu sveta).
Razorni politički zemljotres
Naravno, zbog toga što je kosovsko pitanje dovezano na bliskoistočni čvor politički zemljotres ima razoran potencijal. To je i najslabija među slabim tačkama plana. Sve je u njemu „biće“, „moglo bi“, „možda“. Ostaje upitno koliko je sve realno. Uočljivo je i da na albanskoj strani malo ko razume suštinu.
Ovakvim pristupom se podstiče dodatna desuverenizacija konstrukcije koja je ionako na klimavim nogama. U svakom slučaju, igranje na „jevrejsku kartu“ ne završava se saopštenjima, pa ni jednostranim prebacivanjem ambasade, već čvrstim vezivanjem za dugoročne strateške projekte koje iniciraju Izrael i SAD, pre svega na polju energetske bezbednosti, infrastrukture i telekomunikacija. Zbog toga, sve ovo što se odigralo nema veze sa predizbornom kampanjom.
Trampa interesuju samo „veliki poslovi“. Za to je (zlo)upotrebio i pregovore Beograda i Prištine. Bez obzira što je znao da se na ovakav projekat neblagonaklono gleda sa mnogo strana, da ga je teško realizovati i da zbog toga pozicija i Beograda i Prištine može biti mnogo gora nego što je sada. Njegovo je da proba.
Pročitajte još:
