Režiser filma Aleksandar Rogatkin je govorio za RIA Novosti o sećanjima očevidaca na napad čečenskih terorista na školu, spekulacijama vezanim za ovaj događaj i radu na materijalu koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Priča o Beslanu već šesnaest godina razdire naše društvo. Ništa strašnije se nije dogodilo u našoj novijoj istoriji, kaže Rogatkin. On, međutim, dodaje da se o toj tragediji može čuti mnoštvo alternativnih teorija i priča, puno mitova i legendi, koji su zasnovani, između ostalog, na izveštaju Jurija Saveljeva, koji je tih godina bio poslanik partije „Rodina“ i član parlamentarne komisije za istraživanje terorističkog napada.
— Saveljev nije hteo da potpiše zvanični izveštaj i objavio je svoj, alternativni u sedam tomova, u kome je uveravao da teroristi nisu imali nikakve eksplozivne uređaje ručne izrade, da su u školi specijalne snage koristile bacače plamena, što je bio razlog smrti tolikog broja talaca. Kao da nisu hteli da puste teroriste i odlučili su da sve pobiju. I ovu ideju preuveličavaju naši liberalni opozicioni mediji, koriste je na Zapadu sve ove godine.
Zar ta ideja nije više puta opovrgnuta?
— Tužilaštvo je proveravalo ovu verziju. Čak je i NVO „Bazaljt“, koji razvija i proizvodi bacače granata, dobio uputstvo da to proveri. Na poligonu u blizini Moskve izgradili su model zida te sportske sale, od te iste cigle, od istog maltera, baterije za grejanje su bile okačene kao u školi, debljina zida se sastojala od dve cigle. I pokušali su da pucaju na nju iz bacača granata, mitraljeza i jurišnog bacača granata. Stručnjaci „Bazaljta“su došli do zaključka da u to vreme, 2004. godine, nije bilo takvog bacača granata, bacača plamena, niti jurišnog bacača granata koji bi mogao probiti zid debljine dve cigle i napraviti takav potres. I još jedan eksperiment, tokom kojeg su stolicu sa eksplozivnim aparatom ručne izrade postavili ispred ovog zida, dao je sličan rezultat. Bez obzira na to, mnogobrojna novinarska istraživanja „Nova gazeta“, „Eho Moskve“, „Radio svoboda“ zasnivaju se na ovom Saveljevom izveštaju. Iz godine u godinu ponavljaju ovaj mit, koji se ni na čemu ne zasniva.
Pokušali smo da ispričamo o mnogim mitovima, uključujući i to da su svi čekali dolazak predsednika Čečenske Republike Ičkerija Aslana Mashadova i, kako ga ne bi pustili tamo, da on njega ne bi napravili heroja, specijalne snage su započele ovu operaciju.
Saveljev insistira na tome da kada su deca počela da beže, teroristi nisu pucali na taoce. Pokazuje neke fotografije na kojima je dvorište prazno, nikoga nema. Ali to su čudne stvari, jer postoji mnogo drugih fotografija i svedočenja talaca. Isti fotograf, na koga se on poziva, kaže: „Onaj ko kaže da teroristi nisu pucali u taoce, laže“. I plus, naravno, u ovom filmu ima mnogo ljudskih priča, tragedija, kako su ljudi sve ove godine živeli sa tim, kako stvaraju nove porodice, nastavljaju da rađaju decu.
Recite nam nešto o procesu snimanja: šta su bile glavne poteškoće?
— U principu, nije bilo poteškoća. Ima mnogo i svedoka i bivših talaca. Ali neko odbija, neko ne želi da se seća, neko, naprotiv, rado priča o detaljima. Snimanje smo započeli u julu, a film smo završili do 3. septembra. Svi imaju prijateljski stav. I odbor „Majke Beslana“ nam je takođe dao komentare, iako se oni pridržavaju tačke gledišta profesora Saveljeva. Na većinu pitanja smo dobili odgovor.
— Da li planirate nastavak filma ili pisanje knjige?
Ne znam. Još nisam razmišljao o tome.
Pročitajte još:
