Počeo sam da se bavim fotografijom, što mi je kasnije omogućilo da putujem. Ja želim da fotografišem isključivo prirodu. Otkrio sam neki drugi svet i na drugi način gledam na život. Dugo živim u Rusiji i smatram da je najlepša zemlja na svetu.

Iznenadili su me neverovatni pejzaži. Čini mi se da sam najneverovatniji zalazak sunca video upravo tamo. Uhvatio sam ga sasvim neočekivano. Vozili smo se džipovima po planini, kiša je lila i pomislio sam da nije baš neki dan. Ali, kada smo se popeli na vrh, bili smo iznad kiše i u tom trenutku smo ugledali zalazak sunca koji se borio sa tamnim oblacima. Tako nešto nikada nisam video – to je jedan od najupečatljivijih trenutaka u životu.

Ugostili su nas tradicionalnim nacionalnim jelima, čitali smo molitve na maternjem jeziku – neverovatan osećaj!

Obožavam pejzaže sa severa zemlje, iako sam se rodio u Uzbekistanu i tamo živeo devetnaest godina. Mene neprestano nešto vuče ka prohladnim i sivim predelima: Murmanska oblast, Hibinske planine, obala Barencovog mora – to su moji predeli, u kojima sam bio nekoliko puta.

Na poluostrvu nema autohtonog stanovništva i njihove kulture. Ovo je dosta siromašan kraj, ali ovde žive dobri ljudi, sa njima u razgovoru primate samo dobru energiju i prisnost.

Imao je tada četiri godine i to je ujedno bilo i naše prvo „muško" putovanje, bez mame i sestre. U septembru smo iz Sankt Peterburga krenuli ka Koljskom poluostrvu, koje u jesenjem periodu sija kao zlato.

Uživali smo u neverovatnoj prirodi: planinama, jezerima, moru. Vozili smo se kroz Kandalašku na Hibinskim planinama, gde može da se vidi polarna svetlost, svratili u selo Laponaca i upoznali se sa njihovim načinom života.

Družili smo se sa severnim jelenima i putovanje završili na obali Barencovog mora u malom selu Teriberka, na kraju zemlje. Neverovatne emocije su me obuzele nakon tih pejzaža i kadrova koje sam snimio.

Trasom „Kola" moguće je iz Sankt Peterburga doći za jedan dan, uživajući u severnim pejzažima

Jednom sam pogledao trejler za dokumentarni film „24 snega" i rekao da moram to videti svojim očima, da fotografišem konje koji pasu na mrazu, a iz nozdrva im izlazi para.

Možete li da zamislite kako sve brzo i usredsređeno radite, izlazeći iz šatora, izvinite na izrazu, u toalet! Upoznao sam uzgajivača jelena, naučio da zapalim vatru na velikom mrazu, da tražim hranu i lovim jelene – jedinstveno iskustvo.

U tom trenutku nisam bio naviknut na takav način života. Bacio sam drvo u peć i otišao da spavam. Posle nekoliko sati sam se probudio i osetio da je neverovatno hladno. Temperatura je unutra bila minus 30, sve je bilo smrznuto, pa i voda. Taj trenutak je bio ozbiljan test – bilo je potrebno izaći iz vreće za spavanje kako bih ponovo založio peć. Mislio sam da neću preživeti tu noć. Trećeg dana sam se malo navikao i naučio kako da zapalim vatru pred spavanje. To je dokaz da čovek može na sve da se navikne.

Neverovatno lepi snežni putevi dugi 3.000 kilometara, belo zamrznuto drveće koje u svitanje i pri zalasku sunca izgleda bajkovito!

Naravno, istorija mesta ima posebnu atmosferu, jer su u ovim teškim uslovima živeli zatvorenici staljinskih logora koji su gradili ovaj put.

Svest se menja kada se voziš u toplom autu, u toploj odeći i zimskoj obući. Tada shvataš koliko je udoban naš savremeni svet.