Od Sibira do Osetije: Magični pejzaži Rusiji
Oljga Cinska
Fotograf Ilija Voskresenski bira najneobičnija mesta u Rusiji za svoja putovanja. U intervjuu za Sputnjik priča o putovanjima sa četvorogodišnjim sinom, o predelima gde je video najlepši zalazak sunca i o tome kako preživeti u šatoru na minus 55.
Rodio sam se u Uzbekistanu i u Sankt Peterburg sam došao kako bih pronašao sebe i nešto inspirativno.
Počeo sam da se bavim fotografijom, što mi je kasnije omogućilo da putujem. Ja želim da fotografišem isključivo prirodu. Otkrio sam neki drugi svet i na drugi način gledam na život. Dugo živim u Rusiji i smatram da je najlepša zemlja na svetu.
Jedno od mojih prvih putovanja je bilo putovanje u Osetiju.
Iznenadili su me neverovatni pejzaži. Čini mi se da sam najneverovatniji zalazak sunca video upravo tamo. Uhvatio sam ga sasvim neočekivano. Vozili smo se džipovima po planini, kiša je lila i pomislio sam da nije baš neki dan. Ali, kada smo se popeli na vrh, bili smo iznad kiše i u tom trenutku smo ugledali zalazak sunca koji se borio sa tamnim oblacima. Tako nešto nikada nisam video – to je jedan od najupečatljivijih trenutaka u životu.
Neko vreme smo proveli kod lokalnih stanovnika, pronikli u njihovu kulturu, srž i autentičnu atmosferu.
Ugostili su nas tradicionalnim nacionalnim jelima, čitali smo molitve na maternjem jeziku – neverovatan osećaj!
Koljsko poluostrvo – jedno od omiljenih mesta
Obožavam pejzaže sa severa zemlje, iako sam se rodio u Uzbekistanu i tamo živeo devetnaest godina. Mene neprestano nešto vuče ka prohladnim i sivim predelima: Murmanska oblast, Hibinske planine, obala Barencovog mora – to su moji predeli, u kojima sam bio nekoliko puta.
Na poluostrvu nema autohtonog stanovništva i njihove kulture. Ovo je dosta siromašan kraj, ali ovde žive dobri ljudi, sa njima u razgovoru primate samo dobru energiju i prisnost.
Jezero Mali Vudjavr, Ilija Voskresenski
Najinteresantnije putovanje je bilo sa sinom.
Imao je tada četiri godine i to je ujedno bilo i naše prvo „muško" putovanje, bez mame i sestre. U septembru smo iz Sankt Peterburga krenuli ka Koljskom poluostrvu, koje u jesenjem periodu sija kao zlato.
Bilo je fenomenalno! Nas dvojica smo se još bolje upoznali.
Uživali smo u neverovatnoj prirodi: planinama, jezerima, moru. Vozili smo se kroz Kandalašku na Hibinskim planinama, gde može da se vidi polarna svetlost, svratili u selo Laponaca i upoznali se sa njihovim načinom života.
Družili smo se sa severnim jelenima i putovanje završili na obali Barencovog mora u malom selu Teriberka, na kraju zemlje. Neverovatne emocije su me obuzele nakon tih pejzaža i kadrova koje sam snimio.
Družili smo se sa severnim jelenima i putovanje završili na obali Barencovog mora u malom selu Teriberka, na kraju zemlje. Neverovatne emocije su me obuzele nakon tih pejzaža i kadrova koje sam snimio.
Poluostrvo je privlačno i za putovanja automobilom.
Trasom „Kola" moguće je iz Sankt Peterburga doći za jedan dan, uživajući u severnim pejzažima
Sve više sam želeo nešto ekskluzivno i nestandardno i našao se u zimskom pejzažu Jakutije.
Jednom sam pogledao trejler za dokumentarni film „24 snega" i rekao da moram to videti svojim očima, da fotografišem konje koji pasu na mrazu, a iz nozdrva im izlazi para.
Živeo sam sa pastirima u šatoru na temperaturi od minus 55 stepeni Celzijusa, vozio se sankama – to su nezaboravni utisci.
Možete li da zamislite kako sve brzo i usredsređeno radite, izlazeći iz šatora, izvinite na izrazu, u toalet! Upoznao sam uzgajivača jelena, naučio da zapalim vatru na velikom mrazu, da tražim hranu i lovim jelene – jedinstveno iskustvo.
Prvu noć u šatoru ću zauvek pamtiti.
U tom trenutku nisam bio naviknut na takav način života. Bacio sam drvo u peć i otišao da spavam. Posle nekoliko sati sam se probudio i osetio da je neverovatno hladno. Temperatura je unutra bila minus 30, sve je bilo smrznuto, pa i voda. Taj trenutak je bio ozbiljan test – bilo je potrebno izaći iz vreće za spavanje kako bih ponovo založio peć. Mislio sam da neću preživeti tu noć. Trećeg dana sam se malo navikao i naučio kako da zapalim vatru pred spavanje. To je dokaz da čovek može na sve da se navikne.
Zaprepastila me je priroda ovog regiona, posebno trasa „Kolima", deo ka Ojmjakonu – najhladnijem naseljenom mestu na svetu.
Neverovatno lepi snežni putevi dugi 3.000 kilometara, belo zamrznuto drveće koje u svitanje i pri zalasku sunca izgleda bajkovito!
Naravno, istorija mesta ima posebnu atmosferu, jer su u ovim teškim uslovima živeli zatvorenici staljinskih logora koji su gradili ovaj put.
Svest se menja kada se voziš u toplom autu, u toploj odeći i zimskoj obući. Tada shvataš koliko je udoban naš savremeni svet.
U ove krajeve dolazimo kako bismo uživali u prirodi i stekli neverovatna iskustva koja ćemo pamtiti ceo život.
