Nasleđe „matorog pokvarenjaka“ u eri hipsterske malograđanštine i licemerja

Na stogodišnjicu rođenja Čarlsa Bukovskog, jednog od najuticajnijih američkih pesnika, pripovedača i romanopisca druge polovine prošlog veka, „matorog pokvarenjaka“ svojataju i Nemci. Čarls Bukovski rođen je 16. avgusta 1920. kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.

Otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. Dve godine kasnije, porodica Bukovski se seli u Ameriku, u Los Anđeles, grad u kome će Čarls provesti najveći deo svog života.

Kasno je počeo da piše. Prvu zbirku poezije „Cvet, pesnica i zverski jauk“ objavio je 1961. godine, a prvi roman „Pošta“ deset godina kasnije. Do tada je lutao Amerikom, živeo na marginama društva, radio poslove koje niko drugi nije hteo, upadao u bizarne veze uglavnom sa „ženama sumnjivog morala“, a svu tu životnu muku „zalivao“ je hektolitrima „brlje“.

„Matori pokvarenjak“: Predstavljaju me boljim nego što sam bio

Pisao je kako je i živeo, sve do smrti od leukemije 9. marta 1994. Svetsku slavu stekao je eksplicitnim, sirovim, ponekad čak vulgarnim književnim izrazom. Najpoznatiji je po pričama u kojima ne manjka ni seksa ni alkohola, o manje-više simpatičnim gubitnicima.

I posle sticanja svetske slave, Čarls Bukovski nastavio je da živi životom ciničnog marginalca, daleko od glamura i šou-biznisa. Iako je bio globalna pop-ikona, nikad sebe nije ozbiljno shvatao. O sebi je jednom rekao:

„Predstavljaju me hrabrijim i talentovanijim nego što sam bio. Preuveličava se ... Ljudska rasa sve preuveličava, svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.“

Neprihvatljiv hipsterskoj malograđanštini i licemerju

Flavio Rigonat, vlasnik izdavačke kuće „Lom“ „i prevodilac više od deset knjiga Čarlsa Bukovskog na srpski jezik, priseća se da u vreme kad su kod nas počela da se objavljuju njegova dela, urednici naših izdavačkih kuća, konkretno „Prosvete“, nisu ga ozbiljno shvatali, već „kao nekog budalaša, pa su davali sebi za pravo da ’prčkaju‘ po prevodu“.

„Čak su se i hvalili kako su od toga pravili smejuriju. Bukovski je, potpuno neozbiljno, doživljavan kako pisac koji se bavi seksom. Mislim da sam ga nekako približio publici i da je on ozbiljan pisac. S druge strane, sada se mnogo namnožilo hipstera i hipsteraja i oni ga ne prihvataju, jer on nije pisac po njihovoj meri. Ljudi postaju sve više licemeri, misle da je kultura nešto visokoparno, kao autorski film koji je jezivo dosadan i to je žalosno“, kaže Rigonat za „Orbitu kulture“.

Prema njegovim rečima, čovečanstvo postaje sve više lažljivo i u situaciji gde se „malograđanština strašno širi“, Bukovski je sve manje interesantan novim naraštajima. Ipak, i danas je aktuelan, pre svega zato što je unapredio jezik, smatra naš sagovornik.

Mnogi pišu kao Bukovski, ali to što pišu ne valja

„Pisao je na jednostavan način, ali prodirao je u srž stvari. Bilo je pisaca, njegovih prethodnika koji su bili na tom tragu, poput Hemingveja, ali je Bukovski otišao dosta dalje. Problem je što se čini ljudima da je to jako jednostavno, da to može svako, što ljudi misle da mogu da pišu kao Bukovski. I onda i pišu kao Bukovski, ali to više ne valja“, kaže Rigonat.

U vreme kad je Čarls Bukovski postao bestseler pisac u bivšoj Jugoslaviji, mnogi su ga poredili sa drugim velikanom američke književnosti — Henrijem Milerom. Generacije tinejdžera koje su prva, teoretska saznanja o seksu sticala iz dela ova dva klasika američke književnosti, delile su se na pristalice Bukovskog ili Milera.

​Međutim, između Čarlsa Bukovskog i Henrija Milera postoji ogromna razlika, smatra Rigonat.

„Henri Miler je pisao u nekim svojim knjigama o seksu i to su mu možda i najbolje stranice kao, na primer, u ’Mirnim danima na Klišiju‘. Tu piše na sličan način kao Bukovski, ali većina njegovih dela nije takva. Bio je pod uticajem nadrealista, pošto je živeo tada u Parizu i to ga je povelo na tu stranu, da piše u nekom somnabulnom stanju. To jeste umetnost, ali tu nema neke naročite priče. Henri Miler teško da je danas aktuelan kao Bukovski i teško da bi mogao da ima veliki uticaj“, kaže Rigonat.

Pesnik u duši, romanopisac po narudžbini

Iako je Bukovski poznat, pre svega kao prozni pisac, po romanima „Bludni sin“, „Žene“ i „Zabeleške matorog pokvarenjaka“ i zbirkama priča „Đavo je bio vruć“, „Priče o običnom ludilu“ i „Fotografije iz pakla“, mnogi poznavaoci njegovog dela smatraju da je bio bolji pesnik nego prozaista.

Rigonat kaže da Bukovski nije voleo da piše prozu, jer iziskuje veći rad. Priče i romane je pisao po narudžbini zato što mu je izdavač, kad ga je konačno našao, rekao da hoće roman. I onda je napisao „Poštu“. Za početak.

„Ali on je bio pesnik. Svaki dan je pisao pesme i one su mu, bukvalno, donosile neku sreću. Nije mogao da svaki dan ne napiše bar po jednu pesmu, jednostavno je voleo to. Njegov fah je poezija, iako je mnogo poznatiji kao pisac romana. Pisci koji su pesnici često mogu da napišu dobru prozu, jer pesnici su uglavnom originalni i on je u svojoj poeziji, što je njegov najveći uticaj, promenio neke kanone“, zaključio je Rigonat.