Ovako sagovornici Sputnjika vide poruke kojima Evropska unija zasipa vlasti u Minsku nakon pobede Lukašenka na predsedničkim izborima i protesta koji su usledili u beloruskim gradovima, poput saopštenja šefa diplomatije EU Žozepa Borelja, u kojem je navedeno da će EU temeljno preispitati odnose sa Belorusijom, jer „bez progresa u Belorusiji po pitanju ljudskih prava i vladavine prava odnosi Brisela i Minska mogu da se pogoršaju“.
Lukašenko je dobar Briselu samo kada je protiv Putina
Kako ocenjuje istoričar Dragomir Anđelković, Evropska unija i zapadne sile se prema ljudskim pravima odnose krajnje instrumentalizovano. Demokratija i ljudska prava su, navodi, kategorije koje se ocenjuju geopolitički, što najbolje možemo da vidimo iz njihovog stava prema Josipu Brozu Titu.
„Od diktatora koji je odgovoran za desetine hiljada likvidacija, koji je imao masovne sisteme terora nad političkim neistomišljenicima, Tito je preko noći prihvaćen kao prijatelj u trenutku kada se okrenuo protiv Sovjetskog Saveza, odnosno protiv Moskve. Ista matrica i danas važi i to pokušavaju da urade Lukašenku. Njemu su više puta nagoveštavali da od takozvanog ’poslednjeg diktatora Evrope‘ može preko noći da postane ’dobar momak‘, samo ako se okrene od Moskve. Ali, bez obzira na sve njegove cik-cak poteze i nesuglasice s Moskvom, Lukašenko je ipak lojalan partner Rusije i čovek koji je svestan da beloruski identitet ima jaku rusku komponentu. Zato i jeste stigmatizovan i posle povremenih otopljavanja sa Briselom, na njega se ospu strele i krene velika ofanziva, jer pokušaji da se okrene protiv Rusije ne daju rezultate“, smatra Anđelković.
Belorusija je EU potrebna koliko i Ukrajina
Dušan Proroković sa Fakulteta za diplomatiju i bezbednost odnos Brisela prema Belorusiji sagledava u svetlu činjenice da svako ima svoje interese i rukovodi se sopstvenom geopolitikom.
„Belorusija je Evropskoj uniji potrebna u onom kontekstu u kojem joj je potrebna i Ukrajina — da bi se amortizovalo ili sprečilo širenje ruskog uticaja ka centralnoj Evropi. Dalje od toga oni ne gledaju. Na tom nivou slanja poruka ili tokom bilateralnih susreta ističe se kako je Belorusija ravnopravan partner, ali suštinski tu nikakve ravnopravnosti nema. Oni se rukovode svojim ciljevima, dugoročnim interesima i sopstvenom geopolitikom i samo im zbog toga Belorusija treba, kao uostalom i druge zemlje istočne Evrope“, primećuje Proroković.
Zato i nije iznenađen reakcijom Evropske unije, bez obzira na to što je EU ukinula deo sankcija Belorusiji, dala joj brojna obećanja, a sam Lukašenko je imao značajnu ulogu u rešavanju ukrajinske krize. On objašnjava da se stav Evropske unije ne kristališe prema prethodnoj ulozi predsednika Lukašenka u ukrajinskim pregovorima, već prema nekim tekućim okolnostima i njihovim procenama.
„Lukašenko je tokom predizborne kampanje naznačio potrebu Belorusije da vodi jednu multivektorsku spoljnu politiku. Mislim da je na taj način želeo da otvori određene kreditne linije prema Briselu i da se ne zadužuje samo u Evroazijskom ekonomskom savezu, nego i kod zapadnih finansijskih institucija. Ovo mu je poruka da takva mogućnost ima određenu cenu, a ta cena je ne samo da se izbori sprovode na način i po standardima Evropske unije, nego i da se otvori beloruski politički sistem za sve ono što smo gledali u istočnoj Evropi prethodnih decenija. Dakle, za veći uticaj nevladinog sektora, za donošenje određenih strategija koje će biti u skladu sa ciljevima EU, sve ono na šta Aleksandar Lukašenko do sada nije bio spreman, jer bi takav politički pristup pre ili kasnije vodio desuverenizaciji zemlje“, ukazuje Proroković i dodaje da se, gledano iz šire perspektive, ovakav potez Brisela mogao očekivati čak i da su izbori prošli u najboljem mogućem redu.
Lukašenko diktator, a Đukanović prijatelj Brisela
Dragomir Anđelković pravi paralelu i sa dešavanjima na Balkanu i kaže da se mnogo toga može zaključiti po odnosu Brisela prema Aleksandru Lukašenku sa jedne strane i Milu Đukanoviću sa druge.
„Dok je Milo Đukanović uistinu pravi diktator, čovek koji teroriše veliki deo stanovništva i koji je opljačkao svoju zemlju, on se ipak prihvata kao prijatelj, a Lukašenko koji je mnogo uradio za ekonomski preporod Belorusije, bez obzira na određene demokratske manjkavosti, kategoriše se kao neprijatelj i diktator. Ali i njemu se daje šansa, makar žuto svetlo, samo kad bi se okrenuo od Rusije. Kada vide da se to ne dešava, onda je ponovo stigmatizovan“, kaže Anđelković.
On nema dilemu da će se pritisci na Lukašenka nastaviti.
„Ti pritisci Zapada traju otkako je došao na vlast. Povremeno popuste, ali se neminovno nastave. Možemo očekivati sve ovo što smo viđali u prethodnih dvadesetak godina — optužbe za sve i svašta, ali isto tako i pokušaje da se te optužbe anuliraju samo ako on u nekom trenutku pokaže spremnost da sarađuje više sa Zapadom i da se odmakne od Rusije. Ali, mislim da na kraju krajeva Lukašenko to ipak neće učiniti. Čak i kada bi to učinio, vrlo brzo bi bio ’otpisan‘ od strane Zapada, baš kao što će to biti i Đukanović“, zaključuje Anđelković za Sputnjik.
Podsetimo, u noći 9. avgusta u mnogim beloruskim gradovima su počeli neprijavljeni masovni protesti. Demonstranti su u centru Minska postavili barikade od kontejnera za smeće. Policija je protiv njih koristila suzavac, vodene topove i svetleće granate i potisnula ih iz centra grada. Nakon opozicionog skupa privedeno je 3.000 ljudi, povređeno je njih oko 100, a poginulih nije bilo. EU je osudila poteze policije u suzbijanju demonstracija i okarakterisala ih kao policijsku brutalnost.
