Sa jedne strane, besmisleno je koristiti pojam duboke države u navedenom kontekstu. Upotreba ovog izraza učestala je nakon Trampove pobede na predsedničkim izborima 2016. godine, a popularizaciji je doprineo Stiv Benon, pošto je tako opisivao dešavanja u Vašingtonu. Tramp bi nešto hteo, ali to ne može da ostvari usled interne opstrukcije. Organizovane grupe uticajnih pojedinaca, oslanjajući se na pojedine institucije unutar kojih održavaju kontrolu i okupljene oko određenih političkih ciljeva, koji su obavezno utemeljeni na jasnoj ideološkoj matrici, pokušavaju da vode neku „paralelnu državnu politiku“ mimo zvaničnih organa i uprkos njihovim odlukama.
Izvorno, odrednica potiče iz turskog jezika (derin devlet) i opisuje stanje u zemlji nakon Ataturkovih reformi. Otpor sekularizaciji pružan je dugo, strpljivo, sa ciljem da se očuva „duh osmanizma“ i „islamski pečat“ turskog društva. Obaveštajna zajednica i vojne strukture su uspostavili sopstvenu duboku državu, zajedno sa mrežom saradnika u ostalim institucijama, spremnu da izvrši puč svaki put kada im se ne dopadne rezultat izbora, odnosno kada procene da je ugroženo „Ataturkovo nasleđe“ i da otpor sekularizaciji jača. Zbog toga je svoju odličnu analizu o predsedničkim izborima u Turskoj još 2012. godine Dekster Filkins jednostavno naslovio: „Duboka država“.
Kampanja protiv izmišljene „duboke države“ Rusije u Srbiji
Poznat je i izraz „država u državi“ (Imperium in imperio) još iz ranijih istorijskih perioda. Iako se često poistovećuje sa dubokom državom, delimično se i razlikuje, pošto ove „zakulisne strukture“ služe za (dugoročno) ispunjavanje državnih interesa, pa se u skladu sa tim politika i prateći ciljevi na nekim važnim istorijskim raskrsnicama mogu menjati. Primera je mnogo, najčešće se navode Mletačka republika ili recimo britanska „država u državi“, koja je poslednji put „tiho podržala“ izlazak iz EU shvatajući da će tako najbolje zaštiti državne interese u budućnosti (zato je Bregzit uspeo, uprkos tome što je protiv njega bila ubedljiva većina najvažnijih političara i medija).
Imperium in imperio nije opterećena ideologijom, ona čuva državu kao sistem sa izgrađenom strukturom i interesima, politika je samo sredstvo, dok duboka država pokušava da sačuva politiku smatrajući da je to jedini način za održavanje poretka i opstanak sistema.
Takođe, „država u državi“ je u stabilnom političkom sistemu uvek povezana sa ključnim političkim figurama (predsednik, premijer, šef diplomatije...). Dakle, da bi postojala ruska duboka država, najpre je neophodno da postoji organizovana struktura u samoj Moskvi i to unutar institucija, posvećena očuvanju politike koja nije (sasvim ili delimično) u skladu sa zvaničnom. Opet, kada bi nešto tako i postojalo, onda bi cilj te strukture predstavljala kontinualna opstrukcija Kremlja zarad utvrđivanja nove politike, pri čemu su spoljnopolitičke aktivnosti samo instrument za ostvarivanje unutrašnjeg cilja. Što znači da bi, hipotetički, delovanje ruske duboke države u Srbiji bilo neophodno zbog rušenja Putina i njegove politike u Moskvi, a ne zarad rušenja vlasti u Beogradu.
Rusija neće destabilizaciju Balkana
Sa druge strane, čak i ovako nakaradno upotrebljavanje pojma duboka država nije smisleno objašnjeno. Prvo, Rusiji nije potrebna destabilizacija Balkana. U tom regionu su nešto investirali (Gasprom, Lukoil, Sberbanka, RŽD), tuda prolazi važan strateški gasovod, a otvorenih žarišta koja crpe diplomatske resurse već je nekoliko (Bliski istok i Ukrajina pre svega).
Drugo, ostaje nejasno zbog čega bi sada baš u Beogradu Rusi organizovali neku „obojenu revoluciju“, kada je Srbija jedina država istočno od Belorusije sa kojom mogu da šire i jačaju višedimenzionalnu bilateralnu saradnju. Srbija nije uvela sankcije Rusiji, raspoloženje javnosti je povoljno, obim spoljnotrgovinske razmene sve veći, vojna saradnja zadovoljavajuća, kulturna saradnja razgranata. U ove odnose Rusija je uložila mnogo, uključujući i politička ulaganja, što se ogleda recimo u stavljanju veta na skandalozni predlog Velike Britanije 2015. godine u SB UN, stalnom insistiranju na poštovanju Rezolucije 1244 i „dejtonskog okvira“, ali i podršci ugroženoj SPC u nekoliko navrata do sada.
Pored istorijskih, zvanična Moskva ima i geopolitičke razloge zbog kojih to čini. Širenje NATO-a onespokojava i predstavlja prvorazrednu pretnju, što se navodi i u usvojenim koncepcijama i strategijama. Veliki politički lomovi naneli bi nepopravljivu štetu dostignutom nivou saradnje, a grubo mešanje u unutrašnju politiku, pogotovo podsticanjem uličnih nereda, moglo bi na kraju rezultirati zaokretu srpske zvanične politike ka NATO-u, što nije u interesu Rusije.
„Ruski motiv“ da se destabilizuje Srbija ne samo da nije dokazan, već nije valjano ni postavljen, te otuda i zaključak o besmislenosti iznete teze.
Kampanje imaju neki cilj...
Ipak, propagandne kampanje organizuju se sa nekim ciljem. One imaju smisao čak i kada se zasnivaju na besmislicama.
Šta je svrha priče o radu „ruske duboke države protiv Srbije?“ Motiv se može tražiti u centrima odlučivanja vezanim za NATO, koji ovako pokušavaju da „zatruju“ međudržavni bilateralni okvir, unesu konfuziju i pripreme teren za neku narednu fazu u kojoj će se pokrenuti pitanje učlanjenja zemlje u Alijansu. Motiv se može tražiti i među promoterima „brzog dogovora Beograda i Prištine“, što podrazumeva prihvatanje Išingerovog plana i potpuno miniranje svih temelja Rezolucije 1244. U srpskoj javnosti bi se diskreditovala Rusija, pa bi onda Moskvi bilo teže da na kraju „pregovaračkog procesa“ uloži veto na učlanjenje „Republike Kosovo“ u UN.
Motiv se može tražiti i u vodećim državama EU ili u samom Briselu, tamo gde se odvajaju pozamašna sredstva za borbu protiv „ruskog malignog uticaja“. Jednostavno, odnos prema Rusiji postao je svojevrstan „test istine“ na kojem kandidati za članstvo dokazuju iskrenost svojih namera i veru u evrointegracije. Motiva za ovu akciju ima, ali ne u Rusiji. Ova kampanja je osmišljena na sasvim drugoj strani.
Pročitajte još:
