Istoričar Milan Gulić sa Instituta za savremenu istoriju ovako komentariše nepremostiva tumačenja Oluje. Kako ističe, sve i da se prihvati hrvatska priča o legitimnosti te operacije, rezultat su ubijeni i proterani ljudi i popaljena sela.
Nema razloga za slavlje
„U kulturi sećanja svih nas koji smo silom prilika učestvovali u tom ratu, jeste momenat žrtve. Nisam siguran da u ratu u kom svi u prvom redu gledamo taj momenat, imamo bilo šta da slavimo. Otuda priča i o tome da li postoji razlog da se Oluja slavi. Ne postoji. Ali ne verujem da će ikada doći do toga da sve zaraćene strane na isti način poimaju taj rat. I ne mora. Bitno je samo da shvatimo šta je žrtva, šta je zločinac, gde su počinjeni zločini. Da li ćemo taj rat posmatrati ovako ili onako, manje je važno! Onog trenutka kad shvatimo da su žrtve postojale i na onoj drugoj strani, imamo neku priliku da napredujemo“, kaže Gulić.
Savo Štrbac iz Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas“ u emisiji Sputnjika posvećenoj 25. godišnjici Oluje navodi i konkretne podatke o broju stradalih Srba u toj operaciji: 1.872 žrtve, među njima 1.221 civil ili 65 odsto. Među tim civilima je tri četvrtine starijih od 60 godina. Takođe, u toj brojci su bile 552 žene, od toga čak četiri petine njih starijih od 60 godina.
Štrbac precizira da se od ukupnog broja stradalih 772 vode kao nestali, od toga je 550 civila i 278 žena. Na spisku poginulih je i desetoro dece: četvoro je ubijeno granatama na Petrovačkoj cesti. „Veritas“ je na tom mestu, kako navodi naš sagovornik, napravio spomen-obeležje, a uskoro bi trebalo da bude izgrađen i hram, za čiju je izgradnju 90 odsto sredstava obezbedila Srbija.
„Hrvati su naknadno pred Međunarodnim sudom pravde priznali da su njihovi avioni nadletali Republiku Srpsku i bacili bombe, samo ne priznaju da su pogodili civile, nego kažu da su pogodili tenkove i oklopna vozila. Nigde nije bilo tenkova. Snimci pokazuju da je pogođen mercedes i jedan šleper gde su poginula deca“, navodi Štrbac.
Za zločine u Oluji samo jedan pravosnažno osuđen
Štrbac dodaje i podatak da u ovom trenutku 341 telo ekshumirano u Hrvatskoj još nije identifikovano, a da „Veritas“ ima evidentiranih još 110 grobnih mesta iz vremena Oluje, dok je prema hrvatskim podacima takvih lokacija 37.
Pritom, naglašava sagovornik Sputnjika, samo je jedan čovek pravosnažno osuđen u Hrvatskoj za zločine nad Srbima u Oluji. Reč je o izvesnom Boži Bačeliću, etničkom Albancu koji je promenio ime, osuđenom za ubistvo dvoje staraca i još jednog zarobljenog vojnika, a verovatno ni on ne bi bio osuđen da unuk tog bračnog para nije bio u hrvatskoj vojsci.
Još jedna osoba je pred sudom u Rijeci zasad nepravosnažno osuđena za ubistvo troje srpskih civila, pri čemu je reč o etničkom Srbinu koji je služio u hrvatskoj vojsci.
Milanovićeva izjava kao bombardovanje RTS-a
U svetlu navedenih podataka Milana Gulića čudi izjava predsednika Hrvatske Zorana Milanovića da je „do devastacije srpskog naroda u Hrvatskoj došlo zbog Beograda“.
„To me malo podseća na bombardovanje RTS-a, gde je glavni krivac ispao onaj koji te ljude nije evakuisao, iako ne sporimo njegovu krivicu, a u neku ruku zamagljuje se krivica onih koji su poslali avione i bombe na tu zgradu. Tako i u ovom slučaju. Nema dileme da je to bila agresija na zaštićenu zonu UN, da je vrlo temeljno očišćeno stanovništvo sa tih prostora. I Brionski transkripti (razgovori Franje Tuđmana sa vojnim i civilnim rukovodstvom) ne ostavljaju dilemu šta je bio interes tadašnjeg hrvatskog vrha“, navodi istoričar.
Do pomirenja preko istine
Dr Dejan Jović, predavač na Fakultetu političkih nauka i u Zagrebu, i u Beogradu, smatra dotle da sa hrvatske strane u sagledavanju Oluje ipak ima nekih pomaka u poslednje dve godine, a kao argument navodi izjavu predsednika Milanovića da se toj operaciji daje mitski značaj. Podseća i da je Milanović demonstrativno napustio obeležavanje 25. godišnjice operacije Bljesak, jer se pojavilo nekoliko ljudi s amblemima HOS-a i pozdravom „Za dom spremni“.
„Ako bi se to dogodilo i u Kninu, možda se ponovi odlazak Milanovića“, veruje Jović.
Na pitanje da li je ipak moguće, i pored brojnih razmimoilaženja, poboljšanje odnosa između Srbije i Hrvatske, Štrbac primećuje da se do pomirenja dolazi preko istine, ali konstatuje da ovde nema spremnosti da se bilo ko, posebno hrvatsko društvo, suoči sa istinom ni iz ’90-ih, ni iz ’40-ih godina.
„Postoje primeri saradnje i to je dobro. Da li je to dovoljno brzo? Nije. Da li je potrebno još mnogo uraditi da bi ta saradnja bila bolja? Jeste. Između ostalog, da se pogleda prošlosti u oči, pa ne moramo da mislimo isto“, smatra Gulić.
Region da izvuče pouke
Profesor Jović ističe da posle 25 godina čitav region treba da izvuče određene pouke iz dešavanja ’90-ih godina, a kao prvu navodi da treba proceniti vlastitu snagu i svoje interese uskladiti s realnošću, što nije bio slučaj ’90-ih godina, kada su mnogi išli mimo volje ključnih međunarodnih aktera.
„Drugo, trebalo bi reći da je rat veliko zlo, da bi trebalo obeležavati žrtve, razmisliti o tome zašto je došlo do njega i raditi na tome da se nikad ne ponovi, a ne slaviti. Rat nikad nije najbolji događaj u vašoj istoriji. Teza da je Domovinski rat ili bilo koji drugi najsvetliji momenat naše istorije je vrlo opasna, zato što vodi ka tome da slavite rat, a ne da žalite zbog rata. Ali isto tako svi koji su bili žrtve, moraju shvatiti da to što si žrtva ne znači da nisi odgovoran, između ostalog i za nešto drugo. Nema crno-bele podele. Moramo biti pametni, a cilj ne sme biti obnova mržnje i stvaranja pretpostavki za neki novi rat, nego sprečavanje mržnje i to da se rat više ne ponovi“, poručuje Jović.
Pročitajte još:
