Brojni mediji, koji su godinama parazitirali na opisivanju jednog po jednog u nizu poraza Rusije, objavili su niz tekstova čiji je glavni lajtmotiv to što je Stari svet našao alternativu ruskom gasovodu. Međutim, radost njihove ciljne publike možda neće dugo trajati iz više razloga.
Krenimo od činjenice da je „IstMed“ vrlo mlad projekat i sa tehničke tačke gledišta, potpuno sirov. Prvobitni sporazum između zemalja takozvanog energetskog trougla, Grčke, Kipra i Izraela, potpisan je u martu 2019. godine. Da bismo razumeli čiji interesi su ovde uključeni, podsećamo da je potpisivanje obavljeno pod ličnom kontrolom američkog državnog sekretara Majka Pompea.
Želeći da udovolji Vašingtonu, Evropska komisija je, ispoljavajući čuda kazuistike, dodelila „IstMedu“ status „projekta od zajedničkog interesa“. To znači da gasovod neće biti podložan zahtevima i ograničenjima trećeg energetskog paketa, upravo onim zbog kojih ruski „Gasprom“ ima toliko problema.
Da bi se ubrzala realizacija projekta, iz evropskog budžeta je izdvojeno 39 miliona dolara za završetak tehničkih istraživanja. Gledajući unapred, može se reći da to nije bilo dovoljno.
Nije sve jednostavno ni sa tehničkog stanovišta
Planira se da se gasovod dužine skoro dve hiljade kilometara, kapaciteta deset milijardi kubnih metara i (preliminarne) cene od sedam milijardi dolara izgradi za sedam godina. U isto vreme, njegova glavna razlika od „Severnog toka“ je ta što u delu između Kipra i Krita dubina dostiže tri hiljade metara.
Stvar se dodatno usložnjava činjenicom da je reljef dna Sredozemnog mora veoma složen, a region se smatra seizmički aktivnim. U teoriji, savremene tehnologije omogućavaju sprovođenje trase gasovoda u takvim uslovima, ali u praksi ništa slično još nije rađeno.
Ali svi tehnički aspekti blede u odnosu na komplikovan zaplet političkih i drugih kontradikcija između zemalja, kroz čije vode će biti položene cevi.
Kao prvo, nije sve lako sa nalazištem gasa Levijatan. Pored Izraela, na tri i po triliona kubnih metara gasa pretenduju i Egipat, Liban i Sirija. Ratoborni Damask nema vremena za sporove, a Liban već deset godina osporava vlasništvo nad delom rta. Danas Kairo u potpunosti zadovoljava unutrašnje potrebe za gasom i formira čvorište za gorivo, odakle će u skoroj budućnosti trgovati tečnim prirodnim gasom sopstvene proizvodnje.
Kao drugo, prvobitno je bilo planirano da se „IstMed“ proširi od nalazišta gasa Levijatan preko Kipra i Krita do Grčke, gde je predviđeno da se stvori čvorište iz kojeg bi plavo gorivo trebalo da ide u Italiju i Bugarsku. Značajno je da Italija tokom godinu i po dana razvoja projekta nije prisustvovala nijednom sastanku učesnika projekta. Štaviše, pre godinu dana italijanski premijer Đuzepe Konte je otvoreno rekao da njegova zemlja ne podržava ni projekat u celini, niti izgradnju 200 kilometara dugog interkonektora Posejdon, kroz koji bi gas iz Grčke trebalo da stiže u Italiju.
Milan smatra da je perspektivnija izgradnja Transjadranskog gasovoda (TAP) i kupovina gasa iz Azerbejdžana tranzitom kroz Grčku i Albaniju.
Izgradnja interkonektora u Italiji (Posejdon) i Bugarskoj (IGB) poverena je kompaniji „IGI Posejdon“, koja je u jednakom vlasništvu italijanske kompanija „Edison S.p.A.“ i grčke „DEPA S.A.“ Što se tiče italijanskog dela, poslednje vesti su od aprila ove godine, kada je IGI objavila da je spremna da sprovede inženjerska istraživanja, mada joj je za to potrebno dodatnih 70 miliona evra. Novac još nije dodeljen i stoga radovi nisu u toku.
I naravno, na putu ka realizaciji „IstMeda“ se uzdiže Turska kao mračna planina, čiji su odnosi sa većinom učesnika projekta, blago rečeno, daleko od idealnih.
Na primer, nedaleko od obale Kipra se nalazi nalazište gasa Afrodita, odakle se takođe planira dobijanje prirodnog gasa za preprodaju u Evropu. U martu 2018. godine, izviđački brod italijanske kompanije „ENI“ sprovodio je tamo istraživanja, ali je bio primoran da ih obustavi nakon dolaska odreda turskih ratnih brodova, koji su postavili ultimatum i zahtevali od Italijana da napuste područje izvođenja radova.
Takođe nije jasno šta raditi sa Kiprom. Planirano je da se deo gasovoda proširi kroz okupirani severni deo ostrva, a Ankara računa na odgovarajuće isplate za tranzit, sa čime se Kipar kategorično ne slaže.
I još jedna stvar: nije slučajno spomenuto američko interesovanje za ovaj projekat. Pored činjenice da su odnosi između Turske i SAD dovoljno hladni, spoljna politika Vašingtona nanosi Ankari direktnu ekonomsku štetu: Predstavnički dom Kongresa SAD je 21. jula jednoglasno usvojio novi paket sankcija protiv ruskih gasovoda „Severni tok 2“ i „Turski tok“. Akcije su očigledno neprijateljske, jer dovode u pitanje planove Ankare da postane glavno čvorište gasa u južnoj i jugoistočnoj Evropi. Ako se izgradi „IstMed“, a naročito njegov bugarski konektor IGB, tranzitna linija „Turskog toka“ kroz Luleburgaz izgubiće svoj praktični značaj, a budžet će izgubiti novac.
Još jedan detalj. Proučavanje nalazišta gasa Levijatan je 1999. godine započela američka kompanija „Nobl enerdži“, koja je dobila sve privilegije i prednosti od izraelske vlade nakon otkrića ogromnih rezervi ugljovodonika. Tel Aviv je uložio 6,3 milijarde dolara u unutrašnji energetski projekat zasnovan na gasu sa rta.
Sve se promenilo tačno u trenutku kada je Izrael odlučio da izađe na međunarodno tržište. Malu kompaniju „Nobl“ odmah je kupio američki gigant „Ševron“. Dogovor je koštao pet milijardi dolara i biće završen do kraja godine.
Nema sumnje da Ankara jako dobro razume odakle dolazi pretnja njenim ekonomskim i geopolitičkim interesima i zato ne vredi računati na poboljšanje američko-turskih odnosa. Ne treba očekivati ni brzo odobrenje izgradnje pomenutog „IstMeda“. Izraelski cevovod je u stanju da uništi dobro izgrađene lance snabdevanja i profita od izvoza, što ni na koji način ne pomaže da se reši niz problema između zemalja u regionu.
Međutim, čak i ako počne izgradnja projekta „IstMed“, proći će još najmanje sedam godina do njegovog završetka, a polagači cevi „Gasproma“ će početi sa radom već 3. avgusta na proširenju preostalih 160 kilometara gasovoda do Nemačke, nakon čega će Rusija samo dvema baltičkim linijama isporučivati 110 milijardi kubnih metara gasa. A to je 11 puta više nego što izraelsko-grčki tandem može da ponudi, čak i teoretski.
Pročitajte još:
