Robovlasnik — dole!
„Robert Li, Stounvol Džekson, ko je sledeći: Vašington, Džeferson? Budalaštine!“, napisao je Donald Tramp na svom Tviter profilu 2017. godine. Tada je pitanje rasizma i nasleđa konfederata postalo još ozbiljniji problem u zemlji, jer su u Šarlotsvilu pripadnici pokreta Kju-kluks-klan (tri različita pokreta u SAD koja su se zalagala za ekstremne reakcionarne stavove, kao što su belačka superiornost, belačni nacionalizam, antiimigracionizam) počeli aktivnije da deluju.
Ali niko nije ni pomislio da će statua jednog od osnivača Amerike Tomasa Džefersona zaista biti srušena. Manje od dve godine kasnije, spomenik trećem predsedniku SAD je srušen ispred škola koja je dobila ime u njegovu čast.
Govoreći o Džefersonu, ljudi se sećaju Deklaracije nezavisnosti, biblioteke kongresa nazvane njegovim imenom, novčanice od dva dolara koja se sada retko može naći. Međutim, donedavno je vrlo malom broju ljudi padala na pamet reč „robovlasnik“.
Heroj i borac
„Svi ljudi su rođeni slobodni“, govorio je Džeferson. I to se nije odnosilo samo na robove, kako su kasnije na Jugu tumačili.
Rana verzija Deklaracije nezavisnosti je sadržala 168 stranica njegovog teksta. U njoj je Džeferson osuđivao ropstvo, nazivao ga je: „piratski rat“, „odvratan biznis“, „gomila užasa“ i „zločin protiv čovečanstva“.
Strastveno razotkrivanje zla nije ubedilo Džona Adamsa i Bendžamina Frenklina. Džefersonova proklamacija nije uključena u završni dokument. Detalji debate su još uvek nepoznati, odluka je doneta iz ekonomskih i političkih razloga.
Amerikanci su u to vreme imali različite tačke gledišta o instituciji ropstva, iako su njene pristalice bile svuda. Južnjacima je bila potrebna radna snaga da se kolonijalna ekonomija, zasnovana na izvozu duvana, pamuka i drugih biljnih kultura u Evropu, ne bi usporila.
Trgovci sa severa su zavisili od trgovinskih puteva Evropa-Afrika-Amerika, a prevoz robova je bio važan deo ovo trougla.
Upravo je Džeferson doprineo zabrani interkontinentalne trgovine robovima. Prvi put u svetu je 1778. godine na ovu zabranu stavljen veto u Virdžiniji.
Osnivači su podržavali Džefersonove vrednosti. Paradoks je u tome što su oni sami ozbiljno prekršili zakone „ljudske prirode“.
Odvratno, ali neophodno
Uprkos svim filozofskim averzijama prema ropstvu i pokušajima da ga zakonski ukine, Džeferson je imao stotine robova. Štaviše, nekoliko njih je doveo u Belu kuću, da bi spremali francuska jela. To je primećeno u intelektualnom okruženju.
„Da li je moguće da čujemo najglasnije pozive na slobodu od trgovca crncima?“, pisao je britanski esejista Samjuel Džonson.
Bez robova, nasledniku jedne od najbogatijih porodica u Americi bilo bi teško. Sa 24 godine je od oca nasledio pet hiljada hektara zemlje i 52 roba, nakon čega je postavio temelj čuvenoj plantaži Montičelo u Virdžiniji, koja je sada deo Svetske Baštine Uneska. Imanje se širilo, a zajedno s njim su rasle i finansijske obaveze. Oslobađanje robova je označavalo odricanje od imovine i aktiva, isticao je istoričar Herbert Sloan u svojoj knjizi „Tomas Džeferson i problemi sa dugovima“.
Američki novinar Henri Vienček u knjizi 2021. godine o „mračnoj strani Tomasa Džefersona“ opisao je takozvanu teoremu od četiri odsto. Predsednik je, navodno, savetovao jednog poznanika koji je zapao u tešku finansijsku situaciju da „investira u crnce“. Tada će profit od imanja rasti za četiri odsto svake godine jer robovi rađaju decu. Vienčik je nazvao Džefersona „pionirom u industrijalizaciji i diverzifikaciji ropstva“ — predsednik je kao garanciju za veliki kredit u holandskoj banci dao robove.
Međutim, istoričarka i profesorka prava na Harvardu Anet Gordon-Rid je sumnjala da takva „teorema“ zaista postoji. „Vienčik se pozivao na, sumnjivu belešku, koju može pronaći samo najskrupulozniji istraživač“, istakla je ona u recenziji.
Iako Vienčik razotkriva Džefersona, on ipak spominje da je predsednik branio da se udaraju deca crnaca, koja su radila u fabrici eksera u Montičelu. Međutim, tačno je da ih je afroamerički nadzornik udarao bičem. Vienčik je naveo drugi slučaj kada Džeferson nije kaznio roba za krađu, a obično su za takvo nešto bili kažnjavani.
Profesionalni istoričari su doveli u pitanje mnoge tvrdnje Vienčeka.
Na primer, Džeferson je, po rečima nekih istraživača, predložio postepenu pripremu robova za slobodan život. Smatrao je da crnci zaostaju za belcima u smislu inteligencije i da će njihovo masovno oslobađanje dovesti do ustanka. O tome je pisao u „Beleškama o državi Virdžinija“. Sam Džeferson je oslobodio samo devet robova — možda su to bila njegova deca.
Takođe nije želeo da oslobođeni robovi budu pušteni u Virdžiniju, zbog straha od linča. Prema njegovom mišljenju, bivše robove je trebalo u potpunosti proterati iz SAD. Za njega su beli Amerikanci i porobljeni crnci bili „dve odvojene nacije“, istakao je biograf Džon Mič u knjizi „Tomas Džeferson. Umetnost vlasti“. Stoga je crnce trebalo poslati u Afriku ili na Zapadnoindijska ostrva.
„Na ovaj način ćemo obnoviti pravdu“, isticao je on u pismu svom prijatelju istoričaru i predsedniku univerziteta Harvard, Džaredu Sparksu. „U dugoročnoj perspektivi, verovatno smo im učinili više dobra, nego zla“.
U „Beleškama o Virdžiniji“ Džeferson je detaljno izložio plan deportacije. Deca su morala da ostanu uz roditelje: devojčice do 18 godina, dečaci do 21 godine. Trebalo je da ih obučavaju na osnovu njihovih sposobnosti: neka da pripreme za poljoprivredne poslove, druge za proizvodnju.
Voljena robinja
Skandalozni događaj u Džefersonovom životu je veza sa robinjom Seli Hamings. Devojčica je takođe daleki rođak osnivača, ćerka njegovog tasta i ljubavnice mulatkinje. Veza je trajala više od četrdeset godina, sve do Džefersonove smrti.
Prvi put je o ovome progovorio novinar Džejms Kelender 1802. godine. Priča se da se na taj način osvetio Džefersonu što ga nije zaposlio. Kanije je informacije potvrdio predsednikov poznanik Elajdž Flečer. „Priča o crnoj Sali nije farsa. On živi sa njom, imaju zajedničku decu. A najgore je što tu decu on drži u ropstvu — neprirodan zločin koji je uobičajen za ta područja“, ovakve Flečerove beleške se čuvaju u američkim arhivama.
Najstariji unuk predsednika Tomas Džeferson Rendolf, u pismu prijatelju je isticao da deca Hamingsove toliko liče na dedu da je srodstvo očigledno. Jednog dana na večeri bio je zaprepašćen kada je video slugu kako stoji iza Džefersona — bio je predsednikova kopija. Iako je kasnije razjašnjeno da su deca verovatno od drugog rođaka. Ali istoričarka Anet Gordon-Rid veruje da je unuk jednostavno branio svog dedu, jer je za belca u to vreme takva veza bila tabu.
Ozbiljni dokazi su se pojavili 1998. godine kada su genetičari uporedili DNK potomka Džefersonovog strica i sina Sali Hamings. Srodstvo je potvrđeno. Dve godine kasnije, tim naučnika iz Memorijalnog fonda Tomasa Džefersona zaključio je da je on najverovatnije otac sve dece robinje. Međutim, rasprava istoričara nije završena.
U Montičelu je 2018. godine otvorena izložba posvećena Sali Hamings. Naziv „Seks, vlast, posedovanje“ odražava poteškoće u definisanju odnosa između predsednika i robinje: po zakonu Hamingsova je ipak bila Džefersonovo vlasništvo. Međutim, detalji veze nisu jasni. Uzajamna simpatija, ljubav ili nasilje — nema saglasnosti u mišljenjima. Na kraju su reč „nasilje“ na izložbi napisali sa znakom pitanja.
„Mislim da robovi nisu imali izbora“, rekla je jedna od Hamingsovih potomaka Rozmari Hatson. „Možda to i nije bilo nasilje, ali sigurno jeste dužnost“. Drugi daleki rođak robinje, Džulijus Džeferson razmišlja drugačije. „Ovo je ljubavna priča“, rekao je, dodajući da Sali izgleda kao prva supruga predsednika, koja je umrla.
Džefersonovo nasleđe je kontradiktorno. Branio je robove, ali nije odustajao od njihovog rada, protivio se trgovini ljudima i smatrao crnce glupljim od belaca, imao je mulatkinju ljubavnicu i držao sopstvenu decu u zarobljeništvu. Neodređenost verovanja osnivača verovatno će ostati povod za raspravu.
