Poznato je da su nacisti organizovali ekspedicije u razne delove sveta kako bi realizovali naučna istraživanja. Međutim, to su uglavnom bile arheološke ekspedicije. Kada je reč o Arktiku, postoje teorije da je Hitler tamo navodno planirao da pronađe tajni prolaz ka centru Zemlje kako bi lakše stekao vlast nad celim svetom.
Uprkos raznim legendama koje kruže, ciljevi nacista bili su daleko realističniji. Još pre početka Drugog svetskog rata nemačka vojna komanda je počela da pravi planove za Severni morski put.
1931. godine, dok su SSSR i Nemačka još uvek bili u dobrim odnosima, poznati konstruktor cepelina Hugo Ekener je zajedno sa grupom nemačkih istraživača učestvovao u međunarodnoj arktičkoj ekspediciji. Vazdušni brod „Graf Cepelin“ sa timom sovjetskih i nemačkih naučnika krenuo je iz Lenjingrada preko Barencovog mora do Zemlje Franja Josifa, a odatle prema Severnoj Zemlji. Zadnja stanica je bio Berlin. Sovjetsko rukovodstvo je bez razmišljanja odobrilo taj let, jer je arktički region tada bio potpuno neistražen pust prostor.
Tajne baze
Nemački Generalštab je 1939. godine iskoristio izveštaje sa te naučne ekspedicije prilikom izrade planova vojnih operacija u zoni severnih mora. Na inicijativu komandanta podmorničke flote Nemačke, admirala Karla Denica, počela je izgradnja specijalnih podmornica, koje su bile predviđene za ratovanje u arktičkim uslovima.
S tim u vezi, doneta je odluka da se na Arktiku izgradi baza za nemačke podmornice. Iako je to formalno bila sovjetska teritorija, granica u tim nenaseljenim mestima praktično nije bila zaštićena. Baza se gradila u ledu, a sve što je bilo potrebno dostavljale su podmornice.
U martu 1941. godine sovjetska avijacija je primetila nemački avion Do-215 iznad ostrva Aleksandrina Zemlja. U leto 1942. godine sovjetski piloti otkrili su na tom području i nepoznati radar. Skrenuli su pažnju na to da neko sa ostrva šalje signale raketama. Na ostrvu su iz vazduha bili vidljivi i neki objekti, zatvoreni metalnom rešetkom. Sovjetska komanda u tom momentu nije raspolagala resursima da bi otkrila šta se dešavalo u tim nepristupačnim krajevima. Važnije je bilo rešavanje konkretnih vojnih zadataka.
Tragovi „Krigsmarine“
Odmah posle rata, 1951. godine, počele su sa pristižu nove informacije o aktivnosti nacista na Arktiku. Polovinom septembra 1951. godine sovjetski ledolomac „Semjon Dežnjev“ naišao je na ostatke nemačke vojne baze u oblasti Aleksandrine Zemlje na rtu Nimrod. Tamo su pronašli meteorološku stanicu sa radio-predajnikom, skladišta, komplekse za stanovanje. Istraživači su pronašli zalihe konzervi, odeće, različita dokumenta koja su se odnosi na meteorološku stanicu. Ispostavilo se da je tokom ratnih godina na ostrvu bila aktivna tajna nacistička baza № 24 „Krigsmarine“. U blizini je otkrivena i druga baza, gde se, prema podacima nalazila meteorološka stanica „Šacgraber“.
Krajem pedesetih godina prošlog veka, za vreme izgradnje aerodroma na poluostrvu Polarnih pilota, pronađen je ulaz u pećinu u steni. Bilo je teško dospeti unutra zbog plima, jer je u to vreme pećina bila potopljena.
Kada su te informacije objavljene u javnosti pojavile su se glasine da su se u pećini tokom rata bazirale nacističke podmornice. Postoje nezvanični podaci o tome da je u septembru 1944. godine u pećini boravio komandant sovjetskog minolovca „T-116“ V. A. Babanov. Postoji verzija da je on imao specijalni zadatak da traži tajne baze nacista.
Prema nekim izvorima, Babanov je pričao da su se u dubini pećine nalazila dva pristaništa sa opremom. Opis koji je dao Babanov u potpunosti se poklapa sa informacijama koje je u svojim memoarima izložio admiral Karl Denic.
Međutim, sovjetski kapetan nije ostavio nikakve zvanične izveštaje o svojoj operaciji, a sve što je zna o tome ispričali su njegovi prijatelji sa kojima je podelio informacije. Druga verzija je da dokumenta o tome postoje, ali da su tajna.
