Početak
Simbol „zlatnog doba“ Vizantije, saborna crkva Aja Sofija, visoka 55 metara, i četiri kule-minareta koje su Osmanlije dogradile, poznati su širom sveta. Hram se uzdiže iznad Istanbula od 6. veka.
„Car Justinijan je naredio izgradnju saborne crkve koja je, osim što bi ukrasila grad, trebalo i da pokazuje snagu i moć carstva“, kaže Ljudmila Tarasenko, šefica odeljenja za drevno rusko slikarstvo u Istorijskom muzeju. „Veliki neimari Isidor Miletski i Antemije Tralski su podigli hram, kojem po veličini nije bilo ravnih još hiljadu godina“.
Savremenik građevine Prokopije Kesarijski, pisao je da je hram ljudima izgledao neverovatno, a priče o njemu van Carigrada bile su potpuno nestvarne.
Izgrađena 537. godine, Sofija je postala „zaista najveća arhitektonska i inženjerska struktura“. Materijal za gradnju se donosio iz čitavog carstva: najbolji mermer bio je iz Afrike, stubovi od porfira i malahita su iz Male Azije i Egipta, osam stubova od jaspisa je dostavljeno iz Artemidinog hrama u Efesu (jedno od sedam svetskih čuda starog sveta).
Unutrašnjost građevine je bila ukrašena srebrom i slonovačom. Prema jednoj od legendi, Justinijan je hteo da prekrije zidove saborne crkve zlatom od poda do svodova. Veličanstvenost ukrasa je zadivila obične ljude: govorilo se da su nebeske sile učestvovale u izgradnji saborne crkve.
Prema legendi, ulazeći u sagrađenu sabornu crkvu, Justinijan je uzviknuo: „Solomone, nadmašio sam te!“
Novi vladari
Gotovo hiljadu godina hram je bio glavna svetinja hrišćana, a nakon što je Mehmed Drugi Osvajač osvojio Carigrad 1453. godine, hram je pretvoren u džamiju na pet stotina godina. Da bi se održavala muslimanska služba, unutrašnjost hrama je znatno promenjena.
„Mnogi primeri vizantijske umetnosti su ili uništeni, ili omalterisani. Oni su postavili mihrab (oltar) u jugoistočnom delu građevine i pored minber (propovedaonica)“, ističe viši naučni saradnik na Istitutu za opštu istoriju Ruske akademije nauka Ivan Fadejev.
Podovi su bili prekriveni tepisima, minareti su se pojavile napolju, a u 16. veku na građevini su dogradili kontrafore (vertikalna konstrukcija, izbočeni deo zida).
Postoji predanje da se, kada su Turci provalili u sabornu crkvu, tamo održavala Božanska liturgija. Da bi sačuvali Svete darove, deo oltarskog zida se otvorio i zaklonio sveštenika, koji će tu ostati sve dok saborna crkva ne bude vraćena pravoslavnim vernicima. Tek nakon toga on treba da izađe i završi službu.
Saborna crkva je ostala džamija do 1934. godine, kada je odlukom Kemala Ataturka, „arhitekte nove Turske“, postala muzej. Tada je započeta sistematska restauracija i proučavanje ovog spomenika, koji je kasnije postao jedan od najposećenijih na svetu.
Zlatno nasleđe
Saborna crkva ostaje riznica vizantijske umetnosti: ispod maltera na zidovima su pronađeni mozaici iz vremena Justinijana i perioda Makedonske dinastije, vrhunca umetnosti Vizantije. Od 9. veka sačuvane su slike Device Marije sa detetom na kolenima u apsidi, anđela Gavrila sa njene desne strane i svetaca. To je bilo doba makedonske renesanse.
Kada se osveštavao mozaik sa Bogorodicom i detetom, patrijarh Fotije Prvi je održao propoved. Istakao je talenat majstora i prirodni izgled slika: „Gledaju nas kao da su živi, puni su života, njihove oči i usta su puni pokreta“.
Još jedan poznati mozaik nalazi se u predvorju iznad portala (glavnog ulaza): klečeći Lav Četvrti Mudri pred nogama Isusa Hrista.
„Ovde je glavna slika o tome koliko je svaka zemaljska vlast spremna da se ponizi pred prestolom Cara nebeskog. Ljudski, zemaljski sporovi i ambicije trebalo bi da nestanu pred osećanjem večnosti, blizine Tvorcu. A car koji se moli za oproštenje svojih grehova je najbolji podsetnik za ovo. Ovo je mozaik za sva vremena“, ističe Mihail Butirski, viši naučni saradnik Muzeja Istoka, stručnjak za istoriju Vizantije.
Šta je sledeće?
Nakon što su turske vlasti saopštile o pretvaranju muzeja u džamiju, Unesko se zabrinuo za očuvanje spomenika.
„Aja Sofija je remek-delo arhitekture i jedinstveni dokaz interakcije između Evrope i Azije vekovima. Status muzeja odražava univerzalnu prirodu ovog nasleđa i čini ga snažnim simbolom dijaloga“, izjavila je generalna direktorka organizacije Odri Azula.
U Unesku smatraju da ova odluka ne bi trebalo da utiče na pristup sabornoj crkvi i strukturi građevine.
Situacija sa podovima je manje-više jasna (tepisi neće oštetiti ništa, samo će iskriviti tradicionalnu sliku), ali glavno pitanje je šta će se desiti sa mozaicima (islam zabranjuje slike živih bića).
„U toku su razgovori o tome kako će se prikrivati ili uz pomoć najnovije tehnologije (možda lasera) zatamnjivati čuvene slike. To izaziva zapanjenost, jer su uz takav odnos prema spomeniku, gubici neizbežni! U muzejima se, kako se ne bi oštetila dela, čak i redovno fotografisanje reguliše“, rekla je Ljudmila Tarasenko.
Prema njenim rečima, ovo se teško može nazvati brigom za očuvanje muzejskog nasleđa, jer će pristup turistima verovatno biti ograničen. „Ne postoji garancija da nakon promene statusa muzeja, poseta građevine neće biti smanjena zbog održavanja službi“, ističe saradnik iz Istorijskog muzeja.
Problem je što se mozaici u unutrašnjosti saborne crkve ne mogu zanemariti. „Ako ih prekriju zaklonima ili nečim sličnim, bojim se da će to trajati dugo. A kako onda brinuti za njihovu očuvanost, kontrolisati da li se smalta drži čvrsto na pozadini staroj hiljadu godina?“, Mihail Butirski ne krije zabrinutost.
Mnogo pitanja, ali bez objašnjenja sa turske strane
„Veoma bih voleo da se kulturno nasleđe koje je ostavila Vizantija, a koje je univerzalne vrednosti, ne pretvori u apstraktne uspomene. Voleo bih da mu se još uvek možemo diviti, da drevna umetnost i dalje fizički postoji ovde i sada“, zaključio je Butirski.
Ljudmila Tarasenko se slaže sa kolegom: „Ono što je učinjeno sa Aja Sofijom nakon osvajanja Carigrada bio je prirodni tok događaja za srednji vek, tada je sve bilo određeno logikom pobednika“.
„U naše vreme ovaj pristup je, u najmanju ruku, zbunjujući. Veliki antički spomenici i vizantijsko nasleđe trebali su davno da postanu „svoji“ za savremenu Tursku i da se očuvaju uz maksimalnu odgovornost. Kao što istorijsko iskustvo pokazuje, sve odlazi, nema mnogo velikih carstava iz prošlosti, a naš zadatak je da pažljivo čuvamo ono malo što je ostalo za buduće generacije“, kaže istoričar.
