Treba li Rusija „da kazni“ Tursku zbog Aja Sofije

Osmanlije su hram pretvorile u džamiju 1453. godine, nakon što su zauzeli Carigrad, a na mestu Rimskog carstva (koje se još naziva i Vizantijsko) došlo je osmansko carstvo, osmanski kalifat, koji je upravljao znatnim delom islamskog sveta do početka dvadesetog veka.  

Carstvo i kalifat su nestali posle Prvog svetskog rata. Na tom mestu Turci su se borili da zadrže barem svoju nacionalnu državu, Republiku Tursku. Islam u ovoj sekularnoj, zapadnjačkoj državi nije bio podvrgnut takvim represijama i pogromima kao što je pravoslavlje u Rusiji, ali turski Lenjin, Kemal Ataturk ga je stavio pod državnu kontrolu. Jedna od važnih simboličkih odluka bila je pretvaranje Svete Sofije iz džamije u muzej. Vizantijske freske koje su se nalazile u džamiji su počele privlačiti milione turista. 

Zbližavanje Turske i Zapada se nastavilo tokom druge polovine dvadesetog veka, ali postepeno su čak i prozapadni Turci počeli da shvataju da se Evropa neće stopiti sa Turskom, da su razlike između dve civilizacije prevelike. A potencijalna pretnja od Rusije, koja je Tursku svojevremeno dovela u NATO, prestala je da bude geopolitički faktor nakon raspada SSSR-a. U samoj Turskoj postepeno je počinjao islamski revanš — na vlast su došli ljudi koji su se oslanjali na većinu koja se zalagala za oslobođenje islama, za njegov izlazak u svet. Redžep Tajip Erdogan, koji je na vlasti već 17 godina, postepeno uređuje Tursku kao suverenu islamsku državu, koja vodi nezavisnu politiku kako na domaćem, tako i na svetskom nivou.

 Važna simbolička odluka bio je njegov korak ka vraćanju Svetoj Sofiji status džamije. „Doneli smo odluku da promenimo status Svete Sofije na osnovu mišljenja našeg naroda, a ne na osnovu onoga ko će šta reći o nama… Zemlja će nastaviti da ide pravim putem, ka izgradnji velike i jake Turske.“

Zaista, Erdoganovu odluku podržava tri četvrtine Turaka, uprkos činjenici da je njegov sopstveni rejting mnogo niži.

Da li Turci imaju pravo da rade u svojoj kući ono što smatraju ispravnim

Ispostavilo se da nemaju: neke zemlje su prvo pokušale da odvrate Tursku od ovog koraka, a zatim su izrazile žaljenje i zabrinutost zbog onoga što se događa. Grci, koji sebe smatraju gotovo naslednicima Vizantije, čak su tražili da se uvedu sankcije Turskoj na nivou EU i međunarodne. Jer Sveta Sofija nije grčko-tursko pitanje, već globalno.

„Ovo je pitanje ukidanja pravila i nepoštovanja svetske zajednice. Erdogan sve radi smišljeno. Čak ukida tradicije svoje zemlje. Okreće leđa međunarodnoj zajednici i njenim pravilima.“

Ovo je izjavio ministar spoljnih poslova Grčke, pravoslavne zemlje. Ali da li Rusija ima sličan stav? Državna Duma se obraćala turskim vlastima i pre donošenja odluke, a portparol RPC mitropolit Volkolomski Ilarion nazvao je Erdoganove akcije „udarom na pravoslavlje čitavog sveta“: „Jer za sve pravoslavne hrišćane Sveta Sofija je značajan simbol kao što je za katolike Bazilika Svetog Petra u Rimu, tako da nam je jako žao zbog ove odluke“. 

Stav Ruske pravoslavne crkve nije mogao biti drugačiji. Rusija je postala Treći Rim posle pada Drugog, a Sveta Sofija će zauvek ostati za pravoslavce simbol velikog pravoslavnog Vizantijskog carstva, carstva koje su izgradili Konstantin i Jelena, pravoslavni sveci jednaki apostolima. Zaštita Svete Sofije je prirodna dužnost Ruske pravoslavne crkve, čak i ako nema šanse da joj vrati krst. 

Ipak, stav Rusije kao države je drugačiji: iako je zabrinuta za budućnost Svete Sofije, ona ne daje sebi za pravo da govori Turskoj kako da se ponaša, a kamoli da joj preti. U ponedeljak je zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Veršinin izjavio: „Polazimo od činjenice da je reč o unutrašnjim poslovima Turske u koje, naravno, ni mi, ni drugi, ne treba da se mešamo“. Istovremeno, zamenik ministra je podsetio na „veliki odjek javnosti koji je ovo pitanje dobilo i kod nas i u inostranstvu“, i rekao da „skrećemo pažnju na važnost ovog objekta sa stanovišta objekta svetske kulture i civilizacije“. 

Odnosno, Rusija ne vrši pritisak na Tursku, uprkos činjenici da je, kako je pisala evropska štampa, Vladimir Putin jedini koji je mogao odvratiti Erdogana od takvog koraka. Ali ovo je pogrešna procena. Istina je da Putin i Erdogan imaju veoma bliske i odnose pune poverenja, ali oni se zasnivaju na međusobnom poštovanju i nemešanju u unutrašnje poslove. To jest, Putin, u principu, nije mogao reći Erdoganu šta da radi sa Svetom Sofijom, iako su, naravno, razgovarali o ovoj temi. Međutim, zvanično je objavljeno o ovoj diskusiji tek nakon što je doneta odluka, tokom telefonskog razgovora u ponedeljak: „Vladimir Putin je skrenuo pažnju Redžepu Tajipu Erdoganu na značajno javno negodovanje u Rusiji, koje je izazvala odluka da se promeni status Svete Sofije u Istanbulu. Turski predsednik je dao relevantna objašnjenja, uz napomenu da će pristup ovom jedinstvenom spomeniku svetske civilizacije biti zagarantovan svima onima koji žele da ga posete, uključujući strane državljane, a hrišćanske svetinje će biti sačuvane“. 

Ni o kakvim  dogovorima, a kamoli o ultimatumima, sa ruske strane nije moglo biti reči. 

I to uzimajući u obzir činjenicu da je 2015. godine, nakon uništenja ruskog Su-24 na sirijsko-turskoj granici, Putin zapravo postavio ultimatum Erdoganu i svi kontakti su bili prekinuti devet meseci, sve dok se turski predsednik nije izvinio za smrt ruskog pilota. 

Ali tada je bilo pitanje bilateralnih odnosa, a sada, uz sav svetski značaj Svete Sofije i veliku pažnju koju Rusija i Putin posvećuju zaštiti pravoslavlja širom sveta, radi se o unutrašnjim poslovima Turske. 

Naše zemlje su često ratovale u prošlosti, imamo dugu i komplikovanu istoriju odnosa. Ali SSSR je spasio Tursku od potpune propasti pre sto godina, i poslednjih decenija odnosi se neprestano razvijaju uzlaznom putanjom. Štaviše, ne radi se samo o bilateralnim odnosima, već i o akcijama na svetskoj areni, čak i tamo gde su, kao u Siriji, Rusija i Turska bile u suštini na različitim linijama fronta. Takva interakcija i kompromisi su omogućeni iz jednog prostog razloga: Putin i Erdogan su nezavisni i snažni državnici koji brane interese svojih zemalja i imaju za cilj da ih ojačaju. Strateški ciljevi Putina i Erdogana se poklapaju. I Turska i Rusija vide sebe kao važne učesnike u izgradnji novog svetskog poretka, post-zapadnog sveta. Stoga pokušavaju da na jedan ili drugi način reše čak i objektivne suprotnosti i nesuglasice između interesa dveju država. Oni znaju da je strateška saradnja Rusije i Turske korisna za obe zemlje i pomaže njihovom jačanju.

Štaviše, sada među ovim zemljama nema suprotnosti koje su postojale pre dva veka, a Turska više nije „problematično mesto u Evropi“ i Zapad više ne može da koristi rusko-turske protivrečnosti za zadržavanje Rusije. Jer Turska postaje manje zapadna, a više islamska zemlja, i to se može samo pozdraviti jer je reč o nezavisnoj državi koja ne želi da bude ničija marioneta. Sveta Sofija će za Rusiju uvek ostati pravoslavna katedrala, a za Turke je to oduvek bila džamija i opet će postati. Istovremeno, hrišćanske freske neće biti oštećene. Za vreme službe biće zatamnjene uz pomoć posebne aparature. Sveta Sofija će biti otvorena za sve, pa se čak ni ulaz više neće naplaćivati. 

Sveta Sofija je za Ruse je uvek bila najvažniji deo njihovog identiteta. Od nje su dobijali pravoslavnu veru, a onda je dugi niz godina ona bila simbol rusko-turskog konflikta: pravoslavni svet je hteo da joj vrati krst. Ali prošlost se ne može vratiti, niti promeniti. Pored toga, temeljni postulat ruske državnosti navodi da je Drugi Rim pao, Treći stoji, a Četvrtog neće biti. Odnosno, nema više Carigrada, sada postoji Istanbul. A njegovo mesto, ne samo u pravoslavlju, već i u svetu, zauzela je Moskva. 

Samoproglašeni kandidat za titulu Četvrtog Rima, SAD, pred našim očima ulaze u završnu fazu svoje istorije. A Moskva, Treći Rim, i Turci, od čijih ruku je pao Drugi Rim (mada su sultani smatrali da su njegovi naslednici) sada ne mogu ništa da urade. Sveta Sofija može razdvojiti Rusiju i Tursku, a može i ujediniti, ostajući za Ruse sećanje na pravoslavne korene, a za Turke simbol njihovih pobeda i vere. Dve velike civilizacije su krenule na put ponovnog rođenja i sigurno im nije mesto u muzeju.