Komanda američkih vojnih snaga u Evropi je 25. februara pozivala stanovništvo pojedinih gradova Belgije i Nemačke da budu strpljivi „tokom narednih četiri do pet dana“ dok se vrši transport opreme i sredstava iz luka Antverpen i Bremerhaven dalje ka istoku.
Međutim, već 16. marta iz istog štaba stiže obaveštenje o otkazivanju najvećeg dela planiranih aktivnosti i modifikovanom izvođenju manjeg broja zajedničkih operacija. U međuvremenu, slike iskrcavanja američkih vojnika i opreme na evropsko tle šire se medijima i društvenim mrežama i „otvaraju vrata“ za kreiranje raznih teorija.
Brane Evropu od Rusije
Vežba NATO „Defender Europe 20“ planirana je mnogo ranije. Potreba za njenim organizovanjem obrazlagana je „uvežbavanjem sposobnosti vojnih snaga članica da koordiniraju pokrete velikih razmera“, a u cilju zaštite spoljnih granica NATO – država. Ili – u cilju odbrane od Rusije.
To je najveća vežba NATO još od početka devedesetih, jedna od tri „najopsežnije“ u poslednjih pola veka. Preko 12 koridora na teritorije 10 različitih država trebalo je rasporediti 20.000 plus još 9.000 američkih vojnika (koji su već stacionirani u Evropi), uz 17.000 iz ostalih članica (i trupe iz Gruzije i Finske). Prvi put nakon 1986. godine američka mornarica je ovako proveravala sprovođenje „preko – atlantske konvojske operacije“ (prebacivanje vojnika i oko 20.000 jedinica različite vojne opreme, uključujući - artiljerijska sredstva, PVO i raketno naoružanje, oklopna vozila, vozila za posebne namene, robotizovanu vojnu tehniku i td.). General Kris Kavoli je govoreći o značaju i obimu vežbe kratko konstatovao: „Ovo je velika stvar!“
Upregnuti su i analitičari, ništa nije prepušteno slučaju, trebalo je objasniti čemu ova „velika stvar“. Neki su se baš potrudili, ali ostaje opšti utisak kako nedostaje i argumentacije i inspiracije. Sve se svodi na priču o „zlim Rusima“ koje treba „odvratiti“.
Analitičar iz „tink – tenka“ simboličnog naziva Center for America’s Purpose, čija je svrha promovisanje „američke liderske uloge u svetu“, čak ovoj vojnoj vežbi pokušava da učita i nekakvu religijsku dimenziju, jer je to pokazivanje da će dobro pobediti zlo! Uostalom, u opisu angažovanja ovog „trusta mozgova“ se i navodi kako su SAD „sila dobra u svetu“ i „prvi odgovor civilizacije“ i „poslednja linija odbrane.“ Elem, „Branilac Evrope 20“ se sprovodi zbog sprečavanja „one vrste rata koji ubija milione, koji briše narode“, zbog kojeg, ako se slučajno desi „nećemo poznavati biblijski pojam mira - šalom, mir sa harmonijom i pravdom“.
I dok su Amerikanci sve činili prethodnih četvrt veka da doprinesu deeskalaciji napetosti u Evropi, Putin je postajao sve agresivniji. I ne samo to, već kao i „druge autokrate revizionisti istorije, i on pokušava da opravda svoje postupke tražeći spoljne uzroke. On navodi širenje NATO na istok kako bi objasnio ruski bezobrazni zaokret. Problem Putinove verzije istorije je taj što ne odgovara stvarnosti.“ Zato je tu NATO da malo primiri Putina i objasni mu šta je stvarna verzija istorije, jer NATO je „stvoren ne da vodi rat – već da ga spreči“ pošto je „najvažniji, stalni, sveobuhvatni posao NATO-a izbegavanje rata.“ Kao što je Hari Truman poručio „iskreno se molimo da naš današnji tok akcije uspe i održi mir bez rata“ i ova vojna vežba je „odgovor na molitvu.“
Provera unutrašnje hijerarhije
Ipak, uprkos ovom i sličnim literarnim uradcima, ostaje pitanje: šta su ovakvim pristupom Amerikanci želeli postići? Posmatrajući iz njihove perspektive, tačno je da imaju problem sa širenjem i jačanjem ruskog uticaja u Evropi. Ali, to je stvar koja se tiče pre svega politike i energetike, a ne „vojnog napredovanja“.
Uostalom, ni u dostupnim arhivskim materijalima iz „najžešćeg“ hladnoratovskog perioda nema potvrde da je planiran bilo kakav napad na zapadnoevropske države, preko geografske granice uspostavljenih interesnih sfera, osim u slučaju „agresije NATO na Sovjetski Savez“. Zašto bi danas Rusija vojno atakovala na zapadnoevropske zemlje? Šta time dobija? Gde je u svemu tome računica za Moskvu? Opet, sa druge strane, rat nije opcija ni za Amerikance.
U velikoj meri opciju ne predstavlja ni provociranje Rusije ovakvim manevrima. Nikoga u Moskvi neće uplašiti, a time će svaki budući dogovori oko brojnih otvorenih pitanja postati teži, što je jednako veliki problem i za Vašington. Takođe, obrazloženje nije ni da se ovo čini kako bi Putina naterali u novu trku u naoružanju, te tako u nekom srednjem roku izazvali finansijsko prenaprezanje Rusije.
Nije realno da će i drugi put istovetna operacija proći. Sergej Lavrov je „umereno“ odgovorio: „Ne možemo ignorisati vežbu NATO, ali nećemo ni svojom reakcijom provocirati nepotrebne rizike.
Zbog svega, najlogičnijim se čini da je vojna vežba trebala poslužiti za proveru kako funkcioniše hijerarhija unutar NATO preko testiranja spremnosti vojnih i civilnih struktura evropskih članica da odgovore zadatku u opsežnim manevrima koje predvode SAD. Sa jedne strane, na ovakav način se još jedanput stavlja do znanja gde je čije mesto unutar NATO i „ko kosi, a ko vodu nosi.“
Sa druge strane, Amerikancima je važno i da ovako dobiju sliku koliko sa kojom zemljom mogu koordinirati akcije, ko je kooperativan i do koje mere. Prema tome će se meriti naredni koraci u Evropi, definisati strategije i određivati ciljevi. Otuda i insistiranje da se nastavi, prvobitna odluka da čak ni pandemija neće zaustaviti vežbu. Bilo je neophodno da slike iskrcavanja američke vojske u evropskim lukama obiću ceo svet. A u samoj Evropi, da se sačekaju reakcije i „izmeri“ raspoloženje.
Održavanje ne samo fizičkog prisustva u vojnim bazama u Evropi, već i političkog uticaja na EU za SAD je preduslov svih daljih akcija u zapadnoj Evroaziji. Širenje i jačanje ruskog uticaja jeste realna pretnja za američke interese. Ali je istovremeno i odličan izgovor da se evropske zemlje „nateraju“ u još veću zavisnost od SAD.
Pročitajte još: