Ranije je većina gasa koji je „Gasprom“ proizvodio u zapadnom Sibiru, imala minimum teških ugljovodonika, takozvani „suvi gas“. Sada se kompanija postepeno prebacuje na eksploataciju gasa sa visokim sadržajem etana i drugih ugljovodonika, takozvani „masni gas“. Takvo gorivo je proizvedeno u istočnom Sibiru, pa je takva prerada tamo aktuelna od samog početka osvajanja istočno-sibirskih nalazišta.
Petrohemijski kompleks oslobađa Rusiju zavisnosti od sirovina
Gas će kroz cevovode ići iz istočnog i zapadnog Sibira do pograničnih oblasti (Amurska i Lenjingradska oblast), gde će se vršiti prerada. Ovde je potrebno razjasniti da će u svakom od projekata biti realizovane dve različite uzastopne proizvodnje.
Prvo prirodni gas dolazi do postrojenja za preradu gasa, gde se iz njega izdvajaju metan i druge komponente: etan, propan i teži ugljovodonici. Upravo oni kao sirovina idu u petrohemijski kompleks, gde će se proizvoditi petrohemijski proizvodi, uglavnom polietilen, ali i drugi polimeri. U prvoj fazi prerade gasa, to je u suštini razdvajanje komponenti, najteži zadatak je izdvajanje etana. U SAD (i u drugim zemljama) etan često uopšte ne izdvajaju, jer prihod od njegove prodaje ponekad ne pokriva troškove ovog procesa izdvajanja. Takođe je teško izdvojiti helijum, čije će se izvlačenje odvijati u istočnom projektu, u Amurskom petrohemijskom kompleksu. Helijum, naravno, nema nikakve veze sa ugljovodonicima i neće biti sirovina za petrohemiju, ali je sam po sebi vredan proizvod.
U opisanim slučajevima postrojenje za preradu gasa i petrohemijski kompleks su tehnološki povezani, ali oni nisu jedinstvena celina. Štaviše, važno je istaći da će čak imati i različite vlasnike. Na istoku postrojenje za preradu gasa u izgradnji je i u vlasništvu „Gasproma“, a gas do njega dolazi preko gasovoda „Snaga Sibira“. Metan koji ostane nakon izdvajanja komopnenti će otići u Kinu (to se odvija i sada, ali se sada gorivo šalje tuda bez izdvajanja komponenti, jer snabdevanje nije obimno), a dobijeni teži ugljovodonici će otići u petrohemijski kompleks, kojim će upravljati „Sibur“ (tačnije, planirano je zajedničko ulaganje sa kineskom naftnom kompanijom „Sinopek“, koja će dobiti 40 odsto vlasništva).
Slična situacija je i u projektu u Lenjingradskoj oblasti. Tamo će prerada gasa (kao i buduća proizvodnja TPG) ravnopravno biti u vlasništvu „Gasproma“ i „Rusgasdobiče“, a sam petrohemijski kompleks će biti u vlasništvu „Rusgasdobiče“. Preostali metan, prečišćen od teških komponenti, biće prenesen u sistem za prenos gasa „Gasproma“, i na utečnjavanje u projektovani „Baltički TPG“.
Subvencionisana proizvodnja
Mnogo pažnje se posvećuje ovom pitanju, jer je cena etana stvar pregovora. Etanovodi postoje u Rusiji, ali ova priča je prilično egzotična. Eksport etana nije planiran, zato su dva proizvodna pogona — postrojenje za preradu gasa i petrohemijski kompleks — međusobno zavisna. Sve ovo govori o tome da se strane, iako koriste formule, pojedinačno dogovaraju o cenama sirovina u okviru dugoročnih ugovora. Dakle, bilo koja vrednost etana, kao i drugih ugljovodonika koji idu u petrohemijski kompleks, može prebacivati ekonomiju povezanih projekata sa jednog na drugi.
Takođe treba napomenuti da je donošenje konačnih odluka o investiranju u petrohemijsku proizvodnju povezano sa dokumentom (još nije odobren) o državnim subvencijama, takozvanoj obrnutoj akcizi. Država bi ta sredstva trebalo da dobije nazad kroz isplaćivanje poreza od novih proizvodnih kompanija. Kako se očekuje, subvencija će biti devet hiljada rubalja po toni etana. Iznos je prilično impresivan i iznosi oko 130 dolara po toni. Radi poređenja: cene gotovih polimernih proizvoda su jedna do dve hiljade dolara po toni, u zavisnosti od tržišne situacije i vrste proizvoda.
Istočni projekat je u većem stepenu spreman. Petrohemijski kompleks samo čeka konačnu odluku o investiranju. A postrojenje za preradu gasa je u izgradnji, i više od polovine je već izgrađeno. Još jedan teret, cevi za odvajanje gasa dugačke 88 metara, trenutno plovi a gradilištu.
U zapadnom pravcu sve tek počinje. Početkom juna, sa ruskom kompanijom NIPIGAZ je potpisan ugovor za izgradnju kompleksa za preradu i utečnjavanje gasa, a prošle jeseni je potpisan ugovor za projektovanje i izgradnju petrohemijskog kompleksa sa kineskom kompanijom CNCEC.
Tradicionalno je zanimljivo pratiti učešće ruskih proizvođača u građenju opreme. Učešće uvozne opreme u takvoj proizvodnji velikog kapaciteta tradicionalno je veliko, ali se koristi i domaća. Na primer, 20 hiljada tona metalnih konstrukcija iz postrojenja u Belgorodu. Dobavljač svih kriogenih tehnologija je jedan od lidera u sektoru, nemačka kompanija Linde A važni elementi kao što su razmenjivači toplote, proizvode se u zajedničkom preduzeću Linde i „Severstalj“. Ruskog porekla je takođe deo rezervoara za čuvanje proizvoda.
Uvozna oprema na kredit
Upotreba uvozne opreme je neprijatna potreba, ali i ovde se mogu naći prednosti, jer je bilo moguće dobiti povoljne kredite uz garanciju agencije za izvozno kreditiranje. Većina velikih projekata se gradi najvećim delom na kredit. I vrednost ovih pozajmica direktno utiče na profitabilnost buduće proizvodnje. Pitanja o finansiranju preostalih industrija koje još nisu izgrađene, ostaju otvorena. „Sibur“ je nedavno izdao obaveznice u rubljama od 5,5 odsto, što ukazuje na sposobnost kompanije da se zadužuje po niskoj kamatnoj stopi. Što se tiče projekta petrohemijskog kompleksa u Lenjingradskoj oblasti, nedavno je šef ruske državne razvojne korporacije VEB.RF Igor Šuvalov, predložio da se ovde mogu stvoriti kolektivni investicioni fondovi, u kojima će učestvovati svi zainteresovani Rusi.
Bilo kako bilo, nova petrohemijska istorija u Rusiji tek počinje. Vicepremijer Rusije Jurij Borisov nedavno je rekao da se „donekle zaljubio zaljubio u petrohemiju“, tako da je vrlo verovatno da će zakon o obrnutim akcizama, koji trenutno i usporava donošenje odluka o investiranju za nekoliko proizvodnih kompanija u Rusiji, biti usvojen ove godine.