„Svi oni koji se pozivaju na hiljadugodišnju državnost i istoriju Crne Gore, nemaju šta da traže kada se govori o Crnoj Gori posle 2006. To je potpuno druga Crna Gora; nema nikakvih dodirnih tačaka osim prostornih i osim što se uzima isto ime kojem se falsifikatorski pripisuje drugi značaj i drugo značenje. Dakle, nesrpski Crnogorci predstavljaju pseudoetničku krivotvorinu“, smatra Koprivica.
U filozofiji, takva pojava naziva se empirijski privid.
Crnogorci koji nisu Srbi...
„Neko vas je izdresirao da se ne zovete Srbinom jer vas je deda, koji je ne znam šta radio i u kojoj je radio ili je iz nekih razloga konvertirao, naučio da ste Crnogorac koji nije Srbin i onda se vi na osnovu te porodične tradicije, koja baštini konverziju, pozivate na svoje pretke“, rekao je Koprivica prilikom debate o knjizi istoričara Aleksandra Rakovića „Crnogorski separatizam“, održanoj u beogradskom Institutu za evropske ctudije.
Ako jedna osoba ima zabludu oko svog identiteta, ona se proglašava ludom, a ako hiljade osoba imaju zabludu oko svog nacionalnog identiteta, ta se zabluda pretvara u nacionalnu opciju – takvih pseudonacija popriličan je broj na prostoru istočne Evrope i nijedna od njih nije nastala spontano, već na osnovu ozbiljnog rada, pri čemu početak rada na stvaranju pseudonacija uvek dolazi spolja.
Ono što bi, prema Koprivicinim rečima, trebalo imati u vidu kada se govori o crnogorskom separatizmu, da je njegov ključni momenat identitetski separatizam, jer kada se u mozgu prelomi, doživljaj crnogorstva postaje nezavisan od ostatka srpstva.
„Osećaj zajedničke sudbine je lakmus papir za to da li se neki Crnogorac, ili uopšte, bilo koji Srbin sa jakom regionalnom svešću, i dalje smatra Srbinom ili ne. Naravno, ne mislim da ako se neko ne smatra Srbinom to prestaje i biti. Nažalost, ta bogata lepeza identitetskih oboljenja, koji se mogu videti od Bele krajine do Skopske crne gore, ukazuje na to da ti ljudi i kada konvertiraju, na negativan način potvrđuju da su Srbi“, smatra Koprivica.
Mnogi crnogorski separatisti, poput Krsta Zrnova Popovića, ali i Sekule Drljevića u počecima njegovog separatističkog delovanja, prema Koprivicinim rečima, nisu se zalagali za identitetsku separaciju od srpskog naroda i o njima bi pre trebalo govoriti kao o autonomašima unutar srpskog nacionalnog korpusa.
U čemu je Milo Đukanović uspešan političar
Da Rakovićeva knjiga posole godinu dana od objavljivanja i dva izdanja, i dalje bude aktuelna, naročito se potrudio, primećuje Bogoljub Šijaković, profesor na Teološkom fakultetu u Beogradu, aktuelni predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koga neki smatraju uspešnim političarem.
Kada kažemo da je neko uspešan, njegovu uspešnost treba procenjivati na osnovu vrednosnih kriterijuma, dodaje Šijaković.
„Taj čovek, koji je vrlo uspešan, opovrgao je svaku rečenicu koju je nekada izgovorio – sve što je nekada izgovorio direktno je suprotno formulisao naknadno. To je čovek koji je toliko uspešan da je zavadio sopstveni narod i doveo ga na ivicu građanskog rata. Veliki je uspeh postići tako nešto u jednoj maloj sredini, gde su ljudi povezano porodično, kumstvima, raznim obzirima i odnosima. Zaista je u tome uspeo“, navodi Šijaković.
On je naveo i druge Đukanovićeve „uspehe“, kao što je povećanje duga Crne Gore sedam puta otkako je stekla nezavisnost, a Zakonom o slobodi veroispovesti, koji je, kako kaže, zakon protiv SPC, crnogorski predsednik čestitao je Božić pravoslavcima u Crnoj Gori.
„On je izuzetno uspešan i kada ovih dana batina i hapsi svoje političke protivnike. Ima vremena do 30. avgusta, kada su zakazani izbori, da pohapsi sve koji bi mu mogli biti protivnici na izborima. To mu je vrlo uspešan način da izađe na te izbore. Ali neće tako biti“, kaže Šijaković.
Posle promene jezika i otmice baštine, sledi uništavanje crkve
Prema Nešićevim rečima, posle stogodišnjeg lutanja srpskog naroda, prvo kroz jugoslovensku ideju, a kasnije i kroz ideju komunizma vidi se da je najveća žrtva srpski nacionalni identitet.
„Veliki broj Srba u Srbiji ne može da shvati šta se događa u Crnoj Gori. Smatraju da se radi o trenutnoj borbi za vlast Mila Đukanovića, da nemrno i svesno pokušava da odvoji crkvu da bi duže trajao. To, sa jedne strane i jeste tačno, ali problem je mnogo dublji“, kaže Nešić.
On napominje da je proces menjanja identiteta Crnogoraca, proces dugog trajanja, koji podrazumeva promenu jezika, promenu imena naroda i pokušaja otmice kulturno-umetničke baštine. Na kraju se pokušava razbijanje najvažnijeg temelja srpskog identiteta od svetog Save – Srpske pravoslavne crkve.
„Podsećam da je Ante Pavelić pokušao da formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu, da je posle Drugog svetskog rata, sa odobrenjem Josipa Broza formirana Makedonska pravoslavna crkva, a u Crnoj Gori porušena je kapela na Lovćenu. Sve su to razbijanja Srpske pravoslavne crkve“, smatra Nešić.
