Možda je najpoznatiji slučaj prisnih odnosa između američkih biznismena i nacističke Nemačke priča o Henriju Fordu, legendarnom osnivaču istoimene kompanije i ocu modernih lanaca proizvodnje koji se danas koriste u svakoj fabrici. Odnosi između Forda i Rajha nisu, međutim, bili samo poslovni. Opšte je poznato da je tvorac čuvenog brenda automobila bio antisemita.
Nacisti su cenili saradnju sa Henrijem Fordom, pa su mu na 75. rođendan, 30. jula 1938, dodelili Veliki krst Ordena nemačkog orla, počasno odličje namenjeno istaknutim strancima za koje se smatralo da su simpatizeri nacizma. Radilo se o najvišoj časti koju je jedan stranac mogao da dobije od Trećeg rajha. Važno je, ipak, istaći da Ford u to vreme nije predstavljao svoju kompaniju, pošto ju je predao na upravljanje sinu.
Fordov antisemitizam potiče još iz vremena kada je bio na čelu kompanije. Bio je poznat po izjavama protiv Jevreja i pre nego što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj. Te stavove je izražavao godinama i o njima svedoče brojne publikacije. Kada je u Nemačkoj ojačala Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija, američki biznismen je počeo da je podržava finansijski.
Različiti izvori navode da je Hitler gajio duboko poštovanje prema ekonomskom geniju Henrija Forda.
Posebno se ističe posao koji je za Rajh obavljala nemačka podružnica kompanije „Ford“. Ova filijala je napravila veliki broj kamiona za potrebe Vermahta. Opšte je poznato da su vozila pravili nacistički zarobljenici. Velika je verovatnoća da se produkcija automobila vršila pod prisilom 1940, dok je filijala bila u potpunosti pod kontrolom majke-kompanije u SAD.
Ipak, doprinos „Forda“ industriji nacističke Nemačke nije bio toliko veliki kao doprinos nekih drugih američkih korporacija, poput „Dženeral motorsa“.
Istinska kolaboracija
Džejms Muni, jedna od značajnijih figura u hijerarhiji „Dženeral motorsa“, dobio je Orden nemačkog orla avgusta 1938. za „predanu službu“ Rajhu. Nema sumnje da je podružnica „Dženeral motorsa“ umnogome doprinela izgradnji nacističke ratne mašinerije.
Nemački ministar naoružanja Albert Šper priznao je da blickrig protiv Poljske 1939. godine ne bi bio moguć da nije bilo tehnologije „Dženeral motorsa“. Ta tehnologija je poboljšala performanse nemačkih vojnih vozila. Bez nje ne bi bila moguća ni tako brza invazija na SSSR.
Tokom rata, podružnica „Dženeral Motorsa“, fabrika „Opel“ u Brandenburgu, proizvodila je kamione, rezervne delove za vojne avione, mine i detonatore za torpeda za nacističku Nemačku. Alfred Sloun, koji je bio na čelu te kompanije više od 30 godina, pravdao je tu činjenicu nacionalizacijom podružnica stranih kompanija u Nemačkoj s početkom Drugog svetskog rata.
Istini za volju, „Opel“, nemačka podružnica „Dženeral motorsa“, u praksi nikada nije nacionalizovan – direktori i menadžeri koje je postavila kompanija „Dženeral motors“ ostali su na svojim pozicijama i za vreme rata.
I „Dženeral motors“ i „Ford“ insistiraju na tome da ne snose odgovornost za postupke njihovih nemačkih podružnica, koje su do 1939. kontrolisale 70% nemačkog automobilskog tržišta.
Na početku rata, njihove fabrike su brzo modifikovane da odgovore potrebama Vermahta i drugih ključnih delova Hitlerove ratne mašinerije.
Drugi značajan primer kooperacije severnoameričkih kompanija i nacista bila je saradnja između Nacističke partije i IBM-a. Kompanija je već sarađivala sa Nemačkom kada je Hitler otvorio koncentracioni logor Dahau, prvi logor na teritoriji Nemačke. Ugovor je podrazumevao korišćenje tabulatora nemačke kompanije „Dehomag“, čijih je 90% pripadalo IBM-u.
U aprilu 1933. nemačka vlada je saopštila da planira da sprovede popis, koji je pre toga nekoliko puta odložen. Popis je bio od velikog značaja za naciste jer im je poslužio kao mehanizam za identifikaciju Jevreja, Roma i drugih etničkih grupa koje je Hitlerov režim smatrao nepoželjnim.
Popis je održan iste godine uz pomoć tabulatora koje je obezbedio IBM, a sprovela ga je njegova nemačka podružnica. Specijalisti koji su se bavili istraživanjem tog slučaja smatraju da je popis umnogome pomogao nacistima da izoluju i istrebe jevrejsku manjinu u zemlji.
Manje poznati slučajevi
Neke američke kompanije su uložile velika sredstva u nemačku ekonomiju tridesetih godina, što je pomoglo da se oružane snage Rajha opreme novim oružjem i vozilima. Druge su sa nacistima sarađivale na polju komunikacije, energije i finansija. Saradnja sa Hitlerovom Nemačkom bila je značajan element u uspehu određenih biznismena i njihovih kompanija.
Među manje poznatim slučajevima je američka kompanija ITT, koja se bavila proizvodnjom komponenti za transport i avione. Tokom rata, ITT je bio vlasnik 25% kompanije „Foke Vulf“, koja je proizvodila najbolji vojni avion Luftvafea, kroz podružnicu „K. Lorenc AG“.
Tokom šezdesetih godina prošlog veka, kompanija je čak zaradila 27 miliona dolara na osnovu kompenzacija zbog štete koju je „Foke Vulfu“ nanelo savezničko bombardovanje u Drugom svetskom ratu.
Pre rata i u prvim godinama rata, vlada Nemačke je prodala posebnu seriju rajhmaraka – tadašnje nemačke valute – američkim građanima nemačkog porekla. U transakciji su učestvovale američka banka „Čejs“ i druge američke kompanije. Taj postupak banke „Čejs“ omogućio je simpatizerima nacista u Americi da kupe rajhmarke dolarima po sniženoj ceni.
Bili su u mogućnosti da nude rajhmarke po ceni nižoj od realne jer je taj novac ukraden od onih koji su pobegli pred nacističkim režimom, prvenstveno od Jevreja. I to nije bio jedini slučaj saradnje banke „Čejs“ sa Hitlerovom Nemačkom – ona je učestvovala i u drugim finansijskim manipulacijama od kojih je Rajh profitirao.
Zanimljivo je i poslovanje „Koka-kole“ u nacističkoj Nemačkoj tokom rata. Usled poteškoća u snabdevanju sastojcima za produkciju koka-kole, menadžer nemačke podružnice te američke kompanije Maks Kit napravio je novi proizvod, koji je nazvan fanta. Ovaj napitak je dobro poznat širom sveta i do dana današnjeg je veoma popularan.
Fanta se pojavila na nemačkom tržištu usred rata, 1941. godine. Kit se trudio da u ratnim godinama obezbedi neometan rad kompanije „Koka-kola“ u Nemačkoj. Posledica toga je da je kompanija ostvarila ogromnu zaradu, a kad je rat završen, počela je da prodaje svoje osvežavajuće bezalkoholno piće američkim vojnicima stacioniranim u Evropi.
Istorija saradnje biznismena i kompanija iz Sjedinjenih Američkih Država sa Hitlerovom Nemačkom je posebno sramotna jer su neke od njih direktno ili indirektno krive za pomaganje Rajhu, koji je napao mnoge zemlje Starog kontinenta.
Pored toga, po završetku rata, američke vlasti su se svojski trudile da zaposle nekadašnje naciste: regrutovale su naučnike iz poraženog Trećeg rajha kako bi radili u njihovu korist. Ovaj program regrutacije nacističkih naučnika nazvan je „Operacija Spajalica“.
Podsetimo, svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pogledajte još:
► Kako su Amerikanci i Englezi milijardama funti pomagali Treći Rajh
► Čokolada — tajno oružje sovjetske armije protiv nacista /video/
► Rat dezinformacijama: Kako je sovjetski Smerš paralizovao obaveštajce Trećeg rajha
