Mnogi na levici se još nadaju da će pandemija virusa korona oživeti državnu moć koja će biti na strani nemoćnih. Ali, oni na vlasti nikad se nisu ustručavali da upregnu masovne državne intervencije kako bi sačuvali moć oligarhije. Zašto bi sada bilo drugačije, pita se Varufakis u autorskom tekstu za „Prodžekt sindikejt“.
Bivši grčki ministar i jedan od osnivača „Progresivne internacionale“ objašnjava da je pre pandemije „politika izgledala kao igra“ u kojoj „partije, poput sportskih timova, postižu poene koji ih podižu na tabeli, da bi na kraju sezone mogli da formiraju vladu i onda ne rade ništa“.
„Međutim, pandemija je skinula glazuru nebrige i otkrila političku realnost: Neki ljudi zaista imaju snage da kažu ostatku šta treba da rade. Lenjinova definicija politike ’ko će koga nadjačati‘, čini se tačnijom nego ikad pre“, navodi Varufakis.
Objašnjava da dok se popuštaju karantinske mere, levica je zadržala optimizam da će pandemija oživeti državnu moć u korist slabih, vodeći ljude da sanjare o renesansi narodnih masa i širokom definisanju javnih dobara.
„Podsetiću ih da je Margaret Tačer ostavila britansku državu većom, jačom i usmerenijom nego što ju je zatekla kad je postala premijerka. Autoritarna država bila je neophodna kako bi podržala tržište koje su kontrolisale korporacije i banke, piše bivši grčki ministar.
Varufakis, poznat i po zastupanju levičarskih stavova, piše da je „kosa Smrti“ umalo odnela britanskog premijera, princa Čarlsa, holivudske zvezde... Međutim, kako dodaje, oni koje ona stvarno kosi su „siromašniji i tamniji“.
„Nije teško razumeti zašto je to tako. Obespravljenost podstiče siromaštvo, zbog kog ljudi brže stare i na kraju krajeva, priprema ih za ’odstrel‘. U senci pada cena, plata i kamata, nikada nije bilo očekivano da će duh solidarnosti, koji nas je smirivao tokom karantina, preći u korišćenje moći države kako bi se osnažili slabi i ranjivi“, objašnjava Varufakis.
Tvrdi da se događa upravo suprotno od toga.
„Megakorporacije i ultrabogati su ti koji mogu da budu zahvalni što socijalizam još živi. U strahu da mase, osuđene na preživljavanje u divljoj areni neregulisanog tržišta usred zdravstvene katastrofe, više neće moći da kupuju njihove proizvode, preusmerili su svoju potrošnju na deonice, jahte i palate. Zahvaljujući sveže odštampanom novcu, koji su centralne banke upumpavale preko uobičajenih finansijera, berze su cvetale, dok su ekonomije propadale. Bankari sa Vol strita ublažavaju svoju krivicu još od 2008, bacajući mrvice sa stola srednjoj klasi da se oko nje bori“, kaže grčki ekonomista.
Dodaje da su mnoge vlade opterećene „rastućim planinama dugova“, a da su mere štednje iz predostrožnosti zapravo ojačale ekonomsku depresiju, izazivajući nezadovoljstvo u industriji.
„Jaz između finansijskog sveta i realnog života, u kom se milijarde bore za opstanak, neizbežno se proširio. I sa njim je raslo nezadovoljstvo koje je izrodilo politička čudovišta na koje sam upozoravao moje prijatelje na levici. Baš kao i tridesetih godina, plodovi gneva postajali su sve veći do nove, gorke berbe. Umesto kutija sa kojih su tridesetih demagozi obećavali da će obnoviti dostojanstvo nezadovoljnim masama, sada su nam velike tehnološke kompanije ponudile aplikacije i društvene mreže koje su za to savršene“, tvrdi Varufakis.
Jednom kada se društvo preda strahu od infekcije, piše Varufakis, „ljudska prava postaće nedostižan luksuz“.
„Velike tehnološke kompanije razvile su biometrijske narukvice za celodnevni nadzor naših vitalnih podataka. U dogovoru sa vladama, to kombinuju sa podacima geolokacije, „nahranivši“ ih algoritmima i obezbedivši da ljudi dobijaju poruke koje ih informišu šta da rade ili gde da idu ili stanu, kako bi zaustavili nove epidemije“, piše Varufakis.
Kako dodaje „sistem koji nadzire naš kašalj, može da nadzire i naš smeh“.
„Može i da vidi kako nam pritisak raste kada političar drži govor, ili kada to čini šef, ili kada policija zabranjuje demonstracije“, zaključuje Varufakis i dodaje da će prema tome špijunski sistem iz vremena Hladnog rata izgledati kao „praistorija“.
