Ovako se za Sputnjik, pola metaforično, a pola u zbilji, istoričar Miloš Ković osvrće na aktuelnu krizu u Crnoj Gori. Komentarišući najavu crnogorskog predsednika Mila Đukanovića da će raditi na formiranju pravoslavne crkve nacionalnih Crnogoraca, naš sagovornik ističe:
Do sada je bilo da crkve osnivaju proroci, sveci, vladike, a sada je to poželeo jedan apartčik, koji je napustio sve ono u šta je nekada verovao.
Od Lovćena do Ostroga — otimanje imovine SPC
Ković kaže da je Đukanović napustio svoje pretke i našao nove gospodare, te da mu je ostalo još samo sredstvo prisile, policija i ono što često nazivamo narko-karteli:
„Ne verujem da je u Crnoj Gori slučajno puštena pesma Marka Perkovića Tompsona na Dan pobede nad fašizmom. Đukanović je savladao retoriku ljudskih prava, ali su to samo fraze iza kojih nema ničega. On je sve više izolovan i zato preti, hapsi, njegova policija tuče decu. Sa hapšenjem vladike Joanikija i osam sveštenika povukli su jedan veoma loš potez.“
Ković kaže da se postavlja pitanje na koji način će potomstvo da sudi o Đukanovićevom progonu srpskog naroda. Dodaje da sadašnji crnogorski predsednik ne zna šta je crkva i da povlači ne samo antisrpske, već i antihrišćanske poteze.
„Ovo je progon hrišćanske crkve, jer su litije imale hrišćanski smisao. Zanimljivo je i kako Zapad veoma lako nađe partnere koji gone hrišćanstvo. Đukanović ne postavlja pitanje šta je oteto SPC 1945. godine, nego traži ostatke ostataka“, naglasio je Ković.
Iracionalna mržnja prema svemu srpskom
Mi se i danas, kaže naš sagovornik, pitamo odakle ide ta iracionalna mržnja prema svemu srpskom, istovremeno dajući i odgovor da možemo da je nađemo samo u delima Savića Markovića Štedimlije i Sekule Drljevića.
„Stihovi Sekule Drljevića su uzeti za zvaničnu himnu Crne Gore, a poenta je da ta država nema ništa sa Njegošem i Svetim Petrom Cetinjskim. Nalazi se na istom geografskom prostoru, ali ne deli vrednosti kosovskog zaveta, spremnosti na žrtvu i suprotstavljanju sili. To što radi Đukanović, jeste pohvala klanjanja sili i sve poruke koje on šalje, za njega su samo partija šaha — obaranje ruke sa Srpskom pravoslavnom crkvom“, smatra profesor Ković. Bahatost i arogancija crnogorskog predsednika u ovom trenutku dolaze od podrške zapadnih sila, dodaje on.
Može li crkva sama da odbrani pravoslavlje?
Sveštenstvo SPC je trenutno bastion odbrane i srpstva i pravoslavlja, ali je pitanje koliko dugo će moći da deluju i da li to treba bez političara. Profesor Filozofskog fakulteta kaže da svako treba da radi svoj posao.
„Ne može se od crkve očekivati da radi nešto što nije u njenom domenu, ali je činjenica da je crkva u srcu srpskog nacionalnog identiteta koji se od Dositeja i Vuka kolebao između jezičkog nacionalizma i nečeg što je zavetno i svetosavsko, svetolazarevsko predanje čije je središte u crkvi. Ono što smo videli u litijama, kao i zakletva vladiki Joanikiju u Beranama predstavljaju povratak zavetnim i drevnim idejama i to je ogromna snaga. Masarik je lepo rekao da su narod i pojedinac koji veruju — nepobedivi“, podsetio je naš sagovornik. Našu crkvu su mnogi gonili i vladike nam ubijali, dodaje Ković, ali je niko nije pobedio, jer je ključna odlučnost i spremnost na žrtvu.
On konstatuje da crkva ne može sama i potrebna joj je podrška, pre svega, iz Beograda. Nevolja je što vlast u Crnoj Gori ne želi da koegzistira sa crkvom i ova hapšenja pokazuju da oni samo žele da izazovu sukobe, dok crkva smiruje.
„Ako do sukoba dođe, onda su rovovi iskopani i linija je povučena, a sve sa ciljem da bi se odvojilo srpsko od crnogorskog. Pripadnici vladajuće stranke u Crnog Gori se spremaju za naredne izbore, razmišljaju unapred i za njih je ovo partija šaha. Znaju, takođe, da se narod oslobodio njihove vladavine strahom, koja im je sada ponovo neophodna, jer su izolovani iako imaju podršku zapada.“
Besmislena fraza da crkva ne treba da se bavi politikom
Veoma je bitno, kaže profesor Ković, da krugovi oko SPC razmisle kako tu ogromnu energiju artikulisati u političku volju.
„Mislim da bi srpska opozicija u Crnoj Gori prihvatila sve savete sveštenstva i zato je prvo i najvažnije da se zaboravi besmislena fraza da crkva ne bi trebalo da se bavi politikom. Da se ona nije bavila politikom, ničeg oko nas ne bi bilo, ona je menjala državu onda kada smo mi izgubili naše srpske srednjovekovne države. Naše vladike i patrijarsi su bili svetovne i duhovne starešine, a u Crnoj Gori je tako bilo sve do Njegoševe smrti. Iako je to tradicijska teokratija, to ne znači da ona treba da se vrati“, smatra on. Na izborima koji se u Crnoj Gori bliže, potrebno je artikulisati slobodu koja se osetila na ulicama skoro svih gradova u političku volju i sačuvati tu većinu građana koja će glasati po svojoj savesti, a ne po strahu.
Ković smatra da aktuelna crnogorska vlast neće tako olako stati, ići će u konfrontaciju i stalno će pred nama biti isto pitanje — „kako odgovoriti na mržnju“ — da li istom merom ili ujedinjavanjem ljudi. Očigledno je, naglašava on, da je crkva odabrala put smirivanja, a to je put litija koje su obnova srpske ideje, koja u svom korenu ima hrišćanski etos, tolerantnost, inkluzivnost i čovekoljubivost .
Pročitajte još:
