Nedelju dana po kapitulaciji Nemačke, 15. maja 1945. u koruškoj varošici Blajburg u Austriji, u dvorcu grofa Turna, dogodio se poslednji čin jugoslovenske ratne drame u 2. svetskom ratu. Na tom mestu, predstavnicima Jugoslovenske armije, predali su se ostaci ustaških oružanih snaga.
Od ovog događaja, ali i od onoga što je usledilo, u krugovima ustaške emigracije nastao je mit o mučeništvu zarobljenih ustaša koji su (nevini) ubijeni bez suda, celom događaju dajući blasfemično ime „Križni put“. Još pre raspada Jugoslavije, hrvatsko separatističko rukovodstvo počelo je da eksploatiše ovaj mit, da bi u nezavisnoj Hrvatskoj, Sabor postao pokrovitelj obeležavanja godišnjice Blajburga.
Kraj nacističke NDH u Blajburgu
Obeležavanje godišnjice Blajburga uvek je praćeno isticanjem ustaških simbola i, prema rečima istoričara Milana Gulića, ne predstavlja komemoraciju, već izražavanje podrške ustaškom pokretu i nostalgije za NDH.
„Blajburg je dobio mitski status jer je on završna tačka postojanja NDH, završni čin njene oružane sile, ma kako ona izgledala. Upravo zbog toga Blajburg dobija mitski status. To je trenutak kada NDH nestaje i u tragovima. Najveći deo ljudi koji danas ima tako snažan sentiment prema događajima u Blajburgu, da budemo iskreni, to ima zbog žala za Hrvatskom iz vremena 2. svetskog rata, ne zbog empatije prema žrtvama, kako se najčešće predstavlja“, kaže on.
Centralni pomen u Sarajevu
Ove godine, obeležavanje Blajburga održava se na tri mesta – dva manja skupa u Hrvatskoj i samom Blajburgu, dok će centralno obeležavanje biti održano, pod patronatom katoličke crkve u Sarajevu. Misu će držati nadbiskup vrhbosanski, kardinal Vinko Puljić. Katolička crkva je, pored hrvatskog Sabora i organizacije „Počasni blajburški vod“, uvek podržavala i aktivno učestvovala u organizaciji obeležavanja Blajburga.
„Ne vidim šta to treba, ni Sarajevu kao gradu, niti Bosni i Hercegovini kao državi. Zašto Sarajevu? Pa zato što su u tom gradu ustaške vlasti temeljno trebile srpsko i jevrejsko stanovništvo. Mislim da NDH ni jednom delu BiH nije donela ništa dobro. Tako da zaista ne vidim razlog da vlasti BiH dozvole tako nešto. Zbog čega to radi jedan katolički kardinal? Mislim da je to isto tako jasno, jer tesna veza između dela katoličkog klera i ustaša postoji još odavno i to ne u smislu gde jedna konfesija prihvata poredak koji se uspostavlja, već se toj državi raduje“, naglašava Gulić.
Kardinal Puljić dostojan je naslednik vrhbosanskog nadbiskupa iz vremena 2. svetskog rata, Ivana Šarića, koji ne samo da je podržava ustaški režim i progon i pokolje Srba i Jevreja, već i pisao pesme u čest Ante Pavelića.
„Ako je neko bio žrtva, onda je to bio srpski narod Bosanske krajine, Hercegovine… U tom smislu, ako je negde ovakav događaj guranje prsta u oko, onda je to na teritoriji BiH. Čini mi se da bi tako nešto trebalo sprečiti mehanizmima koje država ima u svojim rukama“, kategoričan je Gulić.
Obeležavanje Blajburga u Sarajevu svakako će imati destabilizujući efekat na odnose unutar BiH, dodaje naš sagovornik.
Slavljenje ustaškog režima
Šta se zaista dogodilo u tom, poslednjem činu jugoslovenske ratne drame u maju 1945? Pošto se, početkom maja, ustaško vođstvo povuklo iz Zagreba u Austriju, za njima se kreće i vojska. Međutim, brzim napredovanjem Jugoslovenska armija zatvara jugoslovensko-austrijsku granicu i veći deo Hrvatskih oružanih snaga ne može da se probije. Vode se žestoke borbe oko Dravograda i Slovengradeca. Ustaško-domobranske trupe, uz visoke žrtve uspevaju da se probiju do Blajburga, gde, na kraju, polažu oružje.
Ustaše žele da se predaju Britancima. Oni ih, međutim, izručuju Jugoslovenskoj armiji.
„Konačna odluka bila je da se ta vojska (ustaše i domobrani) izruči Jugoslovenskoj armiji, jer se radi o nesumnjivo kvislinškoj formaciji. Radi se o oružanoj formaciji iza koje su ostali beskrajni ratni zločini; u krajnjem slučaju, radi se o poslednjem Hitlerovom savezniku u Evropi i radi se o vojsci koja ratuje protiv jedne savezničke armije, Jugoslovenske armije, nakon pada Berlina, kapitulacije Nemačke i nakon Hitlerove smrti. To je ključna stvar kada govorimo o toj predaji i kada govorimo o toj vojsci“, kaže Gulić.
Nakon predaje, veliki broj ljudi odbija da se preda i pokušava da pobegne sa Blajburškog polja i tu je ubijeno nekoliko desetina ljudi, dodaje Gulić.
Žrtva i zločinac nije isto
Sa povratkom u Jugoslaviju, započinju i usputne likvidacije, dodaje naš sagovornik. Prve likvidacije počinju u Sloveniji, a nastavljaju se celim putem kojim je kolona zarobljenika išla – kroz Hrvatsku, Srbiju, a neki delovi stigli su i u Makedoniju. Većina zarobljenika je na tom putu stradala ili je ubijena. Teško je utvrditi broj zarobljenih na Blajburškom polju, ali najrealističnije brojke govore da ih je bilo između 90.000 i 93.000, objašnjava Gulić.
Naš sagovornik naglašava da je veoma važno pitanje ko je ta zarobljena vojska, kome ona pripada, što se u Hrvatskoj zaboravlja i ističe se momenat žrtve.
„Ako govorimo o momentu žrtve, naravno da je potrebno da svaka žrtva ima ime i prezime, da svako ima, ako je moguće, grobno mesto i to, samo po sebi nije problem. Ali moramo raščistiti kojoj je vojsci ko pripadao. Sama komemoracija nije problem, ali problem je ukoliko relativizujete zločine NDH, ukoliko glorifikujete tu vojsku. To je granica koja se, čini mi se, u jednom delu hrvatske javnosti gubi“, zaključuje Gulić.
