Upravo je to učinio britanski novinar i humorista Tom Filips.
„Priča o ljudskom napretku počinje našom sposobnošću razmišljanja i stvaranja. To je ono što ljude izdvaja od ostalih životinja, ali i ono što ih navodi da redovno prave budale od sebe“, konstatuje Filips u knjizi „Ljudski rod“.
Ovu duhovitu i iščašenu istoriju civilizacije, u kojoj autor objašnjava kako je čovek uspeo da upropasti sve što je mogao, navodeći primere nekih od najvećih i najneverovatnijih zabluda u koje je poverovalo čovečanstvo, objavila je „Laguna“.
Istorija ljudske gluposti
„Ova knjiga govori upravo o onome čega smo svedoci i danas – u trenutku kada se na planeti pojavio virus s kojim ne umemo da se izborimo, prva veštačka letelica je napustila Sunčev sistem i zaputila se ka zvezdama. Ako smo toliko tehnološki napredni, kako to da sada svi sedimo po kućama sa sapunom u rukama i čekamo da zaraza prođe? Ova knjiga pokazuje da ljudski rod nikada ne reaguje sasvim racionalno. Iako nam se čini da smo mnogo pametni, skloni smo tome da zeznemo stvar“, ocenjuje urednik izdanja Srđan Krstić u razgovoru za Sputnjik.
Autor knjige „Ljudski rod“ uz veliku dozu humora, pa i cinizma, navodi primere velikih istorijskih promašaja, od Lusi, naše pramajke koja je, prema zaključcima istraživača, poginula tako što je pala s drveta, preko pogrešnih odluka moćnih istorijskih ličnosti, Napoleona, Hitlera, ili Mao Cedunga, koje su dovele do masovnih stradanja, sve do neobičnih naučnih otkrića, poput polivode i N-zraka, koja su umesto revolucionarnih skokova u razvoju civilizacije donela samo sramotu onima koji su ih zastupali.
Među primerima su i manje poznati istorijski događaji, kao što je, recimo, priča o jednom austrijskom vojnom odredu koji je, usled pijanstva, napao sam sebe, ili legenda o kralju koji je pao od mrtvog neprijatelja, tako što ga je inficirao pokvaren zub iz njegove odsečene glave.
„Sve su to istorijske činjenice o kojima se ne govori mnogo, jer predstavljaju sramotu za zemlje, države, vladare. Neko će za desetak, petnaest godina napisati da su najmoćniji ljudi na zemaljskoj kugli imali ideju da varikinom možemo da lečimo strašnu bolest. To nas prati kao civilizaciju. Ovaj autor je, međutim, na svetlo dana izneo brojne primere kojima je pokazao da su se budalaštine kojima smo danas svedoci događale i u nekom prošlom vremenu“, napominje Krstić.
Kobne ideje s moćnom podrškom
Jedan od primera kobnih kolektivnih grešaka koje navodi autor knjige „Ljudski rod“ jeste otkriće Tomasa Midžlija, koji je u benzin ubacio olovo kako bi automobilski motori ravnomernije sagorevali gorivo. U tome su ga podržale kompanija „Dženeral motors“ i čitava automobilska industrija.
„To je bilo katastrofalno za čitave generacije koje su usledile. Međutim, to je isti čovek koji je odgovoran i za upotrebu freona u klimama, odnosno za ozonske rupe. On je napravio dve greške koje su negativno uticale na prirodu i verovatno je rekorder u istoriji čovečanstva kada je reč o šteti koju je izazvao. Ipak, on to nije uradio sam, nego je imao podršku velikih struktura“, navodi Krstić.
Reč je, kako objašnjava autor knjige, o tragediji zajedničkog delovanja, kao i potrebi čoveka da bude deo grupe i da prihvati neko kolektivno uverenje. A kada je reč o masovnim zabludama i greškama, ne može se zaobići pitanje o uticaju medija, kojima „obične“ vesti jednostavno nisu interesantne.
„Jaka vest je da nikotin pomaže u borbi protiv virusa korona i nju su odmah preneli svi mediji, iako je to mišljenje jednog profesora. Jaka vest je priča o domestosu ili varikini kao leku, kao i priča o ozonizaciji krvi. Tu je važna i predrasuda dostupnosti o kojoj govori autor. Ako nam je nešto na prvi pogled blisko, zašto da ne? Eto, nikotin bi mogao biti veoma koristan! Zašto to ne bi bilo istina? Logično je da, ako domestosom ubijamo bakterije i viruse u sudoperi, isto to možeo da učinimo i u krvi. Taj jednostavni način razmišljanja je prijemčiv velikom broju ljudi, pri čemu društvene mreže danas omogućavaju svakom od nas da iznese svoje mišljenje“, napominje Krstić.
Još jedno danas vrlo aktuelno pitanje, kojim se bavi i autor knjige „Ljudski rod“, jeste zbog čega je nemoguće razuveriti teoretičare zavere argumentima koji nesumnjivo pobijaju njihova uverenja. Filips objašnjava da je to uslovljeno potrebom ljudskog mozga da po svaku cenu dokaže da je u pravu.
„Iza svih teorija zavere postoji panična ideja da mi ljudi sve kontrolišemo. U njima uvek postoji neka grupa ljudi ili organizacija koja je nešto tajno smislila i koja sve kontroliše. Mi se veoma bojimo da se u svetu događa nešto što mi kao ljudi ne kontrolišemo. Mnogo nam je prihvatljivija ideja o tome da smo sami proizveli virus, nego da ga je stvorila priroda. Više nam se dopada ideja da neko vodi ovaj svet u određenom pravcu, makar i lošem, nego da je ovo brod bez kormilara. Teoretičari zavere se svi plaše jedne stvari – neizvesnosti prirode, univerzuma, majke Zemlje“, smatra naš sagovornik.
Parada idiota i ludaka koji su se svima činili bezazleno
Jedna od istorijskih ličnosti koja, nesumnjivo, decenijama pobuđuje najveću pažnju istraživača, jeste Hitler sa svojim velikim istorijskim greškama – počev od same činjenice da je takav čovek uopšte došao na vlast.
Iako, kako kaže Filips, nije mnogo originalno govoriti o Hitleru, nemoguće je ignorisati to da se nacistički lider u samom početku činio potpuno bezazleno.
„Ono najgore što su ljudi uradili nije bio proizvod zlih genija, nego parade idiota i ludaka koji su se nepovezanim bulažnjenjem probili na čelo, a pomogli su im suviše samouvereni ljudi koji su mislili da će moći da ih obuzdaju“, zaključuje Tom Filips.
Prema rečima Srđana Krstića, knjiga „Ljudski rod“ je aktuelna pre svega zato što nam otvoreno govori o tome ko smo i šta smo, opominje nas na to koliko smo se uobrazili, verujući da smo mnogo pametni zato što smo tehnološki napredovali.
„Postoje, međutim, teoretičari koji tvrde da u poslednjih 50 godina tehnološki stagniramo, jer u oblasti elektronike nismo mnogo napredovali u poređenju s periodom kada smo sleteli na Mesec. To se primećuje i u kulturi, u kojoj nema nikakvih pomaka još od pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih goina. Ovo je, prema mišljenju mnogih, društvo stagnacije. A upravo su nas razne elektronske napravice dovele do toga da se uobrazimo i poverujemo u to da smo nalik bogovima“, upozorava Srđan Krstić.
Čitajući „katalog ljudske gluposti“ ne možemo da se ne zapitamo gde smo danas. Kako će o ovom našem vremenu pisati neke buduće generacije i koliko će nam se smejati? Da li će i ova pandemija biti izvorište brojnih primera nepromišljenosti, brzopletosti, neodgovornosti, nelogičnog zaključivanja i kolektivnih zabluda? I kada ćemo već jednom naučiti da razmišljamo svojom glavom?
