Adresar Beograda je kao rečnik nepovezan po semantici. U njemu se ređaju jedna do druge kuće iz raznih epoha i udaljenih stilova. To je prestonica na promaji istorije, čija iščašenost duboko prijanja uz srce, kaže pisac i novinar Nenad Novak Stefanović u uvodu za knjigu „Beograd kroz ključaonice sto kuća“.
U kakvim su kućama živeli Arčibald Rajs, Stevan Stojanović Mokranjac, princeza Jelena Savojska, Koča Popović, koja je najstarija bogomolja u Beogradu, kakvim je nitima Narodni muzej povezan s dalekom Amerikom, šta se krije ispod temelja BIGZ-a, koji su rekordi oboreni tokom izgradnje Sava centra? Nenad Novak Stefanović je potražio odgovore na ova i mnoga druga pitanja i pretvorio ih u živopisna svedočanstva o vekovnom šarmu Beograda.
Tajne sto kuća u Beogradu – gradu vanrednog stanja
Pisac knjige u razgovoru za Sputnjik napominje da je sada, s obzirom na to da su ljudi prinuđeni da sede u svojim domovima i da se odreknu dugih šetnji, možda i idealan trenutak da se Beograd razgleda natenane, očima pesnika.
„Beograd je izvanredan grad, ali i grad vanrednog stanja, s obzirom na to da je najviše bombardovana prestonica u Evropi. Za njega je vezana jedna promajna geografija koja ga stalno uvodi u neka stanja koja nisu svojstvena normalnom životu“, kaže Nenad Novak Stefanović.
Muzej na otvorenom
Na pitanje da li haotičnost i stilska raznorodnost beogradske arhitekture utiču na stanovnike glavnog grada, na njihov mentalitet, Nenad Novak Stefanović odgovara da to, verovatno, najviše zavisi od senzibiliteta pojedinca.
„Neko ima debelu kožu, pa ništa ne primeti. Neko ništa ne oseti kad ode u Luvr, a neko sedam dana posle posete muzeju ne može da spava od uzbuđenja. Isto je i s arhitekturom grada. Neko je doživljava kao muzej na otvorenom, a nekome je to prosto niz zgrada. Beograd je imao tu sreću da bude prijemčiv za emigrante. Njegova arhitektura je krajem 19. i početkom 20. veka bila pod uticajem Nemačke, budući da su srpske arhitekte studirale na germanskim fakultetima. A onda, posle 1917. godine, u Beograd dolaze Rusi i donose konzervativizam i bonapartistički ampir, ali i takozvanu severnu, baltičku modernu - vrlo zanimljivu grupu stilova koja se do dan-danas oseća. Posle su došli i mnogi drugi stilski uticaji. Imamo tu privilegiju da gledamo muzej na otvorenom. Beč to, recimo, nema“, napominje Stefanović.
Prema njegovim rečima, Beograd je najbrže rastao posle Drugog svetskog rata, kada su brojna zdanja, poput Sava centra, podizana fascinantno brzo.
„Ta velika dela je gradila država. Posebno je fascinantan brutalizam, koji je bio tema i velike izložbe u muzeju MoMa svojevremeno, posvećenoj arhitekturi bivše Jugoslavije. A pre rata Beograd su gradili privatnici, i to na čekrk. Cela Palata 'Albanija' je izgrađena na čekrk, volovskim kolima su dovlačili građevinski materijal. Taj period privatne gradnje me je iznenadio u Beogradu. Međutim, nakon pada komunizma, posle Geneksovih kula, više gotovo da i nema zanimljivih zgrada“, smatra Stefanović.
Šetnja uz vertikalni pogled
Potrebu da sagledava prestonicu vertikalnim pogledom dobio je još kao dečak, u vreme kada je živeo na Karaburmi i kada mu je centar Beograda izgledao kao zaseban grad.
„Beograd mi je uvek bio tajna, uvek sam se pitao šta se krije unutar njegovih zgrada, između njihovih starih i novih naziva. Taj procep me je naveo da prolazim kroz ključaonicu vremena i upoznajem grad na novi način. Horizontalni pogled je normalan pogled, tako se čovek štiti od saplitanja. Postoje čudaci poput mene, međutim, koji gledaju vertikalno. Kao da čekam da se samom sebi ukažem na nekom prozoru na spratu“, kaže pisac.
Ti vertikalni pogledi omogućavaju mu da naizgled nebitne objekte sagleda na novi način, dublje i sveobuhvatnije, da uči o istoriji, o ljudima i njihovom načinu života u nekim drugim vremenima.
„Recimo, u Majke Jevrosime 16, nisam obraćao pažnju na zgradu, dok nisam video da ima čudan svetlarnik. To mi je skrenulo pažnju na to zdanje i podstaklo da saznam više o njemu. Tako sam saznao da je to prva zgrada moderne u Beogradu, takozvani socijalni stan iz 1929. godine. Bio sam veoma iznenađen, jer je to tada bio potpuno novi pristup stanovanju i svedočanstvo o tome da da se ti socijalni stanovi nisu gradili samo u vreme komunizma, nego još u kraljevini“, navodi Stefanović.
Pored neizostavne arhivske građe, dragocena svedočanstva, utkana u priče iz ove knjige, jesu kazivanja običnih ljudi, usputnih poznanika, koje autor sreće ne samo u Beogradu i Srbiji, nego i širom sveta.
Tako ga je, dok je nekim svojim poslom boravio u SAD, slučaj doveo do žitelja neke zabiti u Ohaju, čiji je otac učestvovao u izgradnji Narodnog muzeja. Nekom drugom čoveku to bi bio beznačajan podatak, ali je Nenad Novak Stefanović u tome video dragocenu nit za tkanje dirljive priče o mermeru koji krasi zdanje na Trgu Republike.
„Nije me sramota da kucam ljudima na vrata i da ih pitam ono što me zanima. Neko mi otvori, neko ne. Neočekivano dođem do svega što me zanima, verovatno i zbog toga što ljudi u mojim očima vide potrebu da nešto saznam“, kaže Nenad Novak Stefanović.
Tišina grada utkana u rukopis
Svaka kuća, zgrada, zdanje, pored faktografskih podataka, kriju i brojne tajne svojih stanara, vlasnika, arhitekata i graditelja. Nekada su to obični ljudi, a nekada slavni umetnici, pisci, vladari. Neke od tih priča Stefanović je ispričao i u prethodnoj, veoma popularnoj knjizi „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, a neke su pokrenule njegovu maštu i inpirisale ga da ih razvije u prozi.
Iako nam nije otkrio detalje o novom romanu, Stefanović nam je, ipak, priznao da je sve počelo od jedne beogradske kuće koja mu je zaokupila pažnju i pobudila radoznalost.
„I taman sam počeo da pišem, kad je krenulo ovo vanredno stanje i grad se potpuno utišao. Ta tišina Beograda se sada nekako uvlači u moj rukopis, tako da sam odjednom počeo da pišem u nekom sasvim neočekivanom ključu. Pošto živim na bulevaru, buka koja iz njega dopire utiče na ritam moga pisanja. Sada se to neočekivano menja“, kaže Stefanović i dodaje da mu ove nove okolnosti, ipak, donose neka nova saznanja, pre svega o samom sebi.
