Bio je kraj aprila 1945. godine u malom češkom mestu pored Libereca. Vreme je bilo prohladno i generalno ružno. Često smo moja majka i ja sve dane provodili sa babom i dedom. Moji roditelji su 1938. godine sagradili novu kuću i uselili se u nju iste godine. Na gornjem spratu živeli su neki rođaci, a u potkrovlju neka češka babica, gospođa Berek, počinje svoju priču Trostel.
Godine obeležene glađu i traganjem za ocem
Zahvaljujući tome što smo stalno boravili kod dede i babe, uspevali smo da uštedimo na grejanju, a pored toga, u kući je uvek bilo nešto da se pojede, makar i malo, pa nismo uvek osećali glad. Sa istoka su praktično neprekidno marširali nemački vojnici, neprestano grabeći sve od hrane, kao i odeću, kako bi se najzad oslobodili uniforme. Majka im je dala neke stare očeve stvari, koji je otišao u rat i od koga nije bilo vesti od 1943. godine. Svaki put kada bi se u gradu pojavila skupina gladnih, odrpanih i promrzlih vojnika, u njoj se budila iskra nade da je jedan od njih mogao biti otac. Ali, ta nada bi svaki put tek što se pojavi, isto tako i zgasla.
Prvo što bi majka pitala vojnike je odakle idu, nadajući se da će nešto saznati o ocu, ali, uzalud. Još gore od toga je, što bi je svi vojnici savetovali da što je moguće pre pobegne na teritoriju Rajha i što dalje na zapad, jer će već za nekoliko nedelja, a možda i ranije, stići Rusi.
Tada će se, govorili su oni, desiti najgore što se može zamisliti: Rusi će nasumično ubijati Nemce, silovati žene, pljačkati i paliti domove.
Pričajući o tim mogućim zverstvima Rusa, vojnici su i sami paničili i savetovali majci da beži na zapad. Ali, u Nemačkoj nije preostalo ni rođaka, ni prijatelja, ni poznanika, koji bi nas mogli primiti.
„Idu Rusi”
Tako su prolazili dani: odlazili smo kod babe i dede, posmatrali užurbane nemačke vojnike, čekali u redu ispred mesare u vlasništvu porodice Tušinski, onda kada je radila. Međutim, to se dešavalo prilično retko, s obzirom na nestašicu robe.
Jednom je majka, kao i obično, stajala i gledala za vojnicima, tražeći oca među njima. Iznenada je tiho uzviknula: „Idu Rusi”! Nakon nekoliko minuta uzviknula je opet: „Zauzimaju našu kuću”! Kuća je bila izgrađena 1938. godine i još je bila neoštećena, a nalazila se blizu šume iz koje samo što su izašli Rusi.
Ispostavilo se da naša kuća odgovara Rusima za smeštaj. U prilično velikom ograđenom dvorištu, mogli su da podignu svoje šatore, privežu konje, parkiraju svoju tehniku i dva topa, koje su za sobom vukli konji. U samoj kući, dve sobe su zauzela tri oficira: u gostinskoj sobi smestio se oficir, a preostala dvojica smestila su se u spavaćoj sobi mojih roditelja.
Kako se bližilo veče, trebalo je prelomiti šta ćemo dalje: noćiti kod dede i babe bilo je tesno i nelagodno. Osećajući ceo spektar emocija od očajanja do straha i i upornosti, majka me je uzela za ruku i, uprkos mom otporu, odvukla me kući.
Na ulazu su stajala dva naoružana crvenoarmejca. Majka im je tužnim glasom rekla da je to naša kuća i da mi želimo da uđemo u naš dom. Vojnici, naravno, nisu ništa razumeli, ali, kako je majka, videvši, da oni nisu agresivni, sve odlučnije zahtevala da nas propuste, pozvali su komandira.
On je došao i prilično grubo, ali na dobrom nemačkom jeziku upitao šta hoćemo. Majka je objasnila da je to naša kuća i da želimo da uđemo. Oficir se zamislio i najzad rekao da nam daju jednu sobu. Sve ostalo, celu kuću i dvorište nam konfiskuju na neodređeno vreme. Trebalo je da ispunjavamo sva naređenja, kako bismo izbegli surovu kaznu.
Potpuno neočekivana reakcija sovjetskih vojnika
I majka i ja spavali smo veoma nemirno, a sledećeg jutra posmatrali smo kroz prozor šta rade Rusi. Oni su hranili konje i strašnog, ali vezanog psa, doneli su ugalj iz našeg podruma i drva iz šume i obavili još neka posla. Bilo je jasno da se pripremaju za duži boravak. Oficiri su premestili nameštaj, vojnici su podigli u dvorištu tri ili četiri šatora, gde je moglo da se smesti 20 ili 25 osoba.
Još pre ručka, vojnici su dovukli odnekuda terensku kuhinju, zapalili vatru, doneli vodu i počeli da nešto kuvaju, mešajući vodu i stavljajući u kotao neke namirnice – kroz prozor nismo dobro videli koje. Posle nekog vremena svuda se proširio miris hrane i napravio se red vojnika, „naoružanih” kašikama i činijama. Majka je u međuvremenu stigla da namaže margarinom parčence hleba, koje smo, naravno, odmah pojeli. Zbog mirisa hrane iz kuhinje, naš osećaj gladi postao je jednostavno nepodnošljiv. Skoro onesvešćeni, posmatrali smo sve duži red vojnika. Majka je bila očajna i, na kraju mi je dala tanjir i poslala na kraj reda.
Reakcija vojnika bila je potpuno neočekivana. Bilo je krajnje moguće očekivati da oteraju suvišnog gosta, ali ispalo je obrnuto: poslednji vojnik u redu osmehnuo se, podigao me i stavio na ramena vojnika ispred njega. Tako sam se, praćen smehom i bodrenjem vojnika, uskoro našao pored same peći.
Supa još nije bila sasvim gotova, pa je trebalo još malo sačekati. Vojnici su mi nešto govorili, ali nisam razumeo ni reč ruskog jezika. Na kraju me spasao kuvar, koji je uzeo moju činiju, napunio je do vrha mirisnom supom i poželeo mi prijatan obrok. Brzo sam potrčao kod nasmejane majke, pa smo pojeli ukusnu rusku supu, najevši se po prvi put za mnogo vremena.
Uloga ruskog oficira
Rusi su ostali i nije bilo nikakvih znakova da će se dalje boriti. Pritom, svuda su se proširile glasine kako su već stigli do Berlina i da će se rat uskoro završiti. Sada smo svaki dan dobijali porciju hrane – nije bila velika, ali je bila veoma ukusna.
Majka je iznenada počela da priča kako će se rat možda uskoro završiti i da ćemo, bar, imati šta da jedemo. Petog ili šestog dana nakon dolaska Rusa, majka je primetila da nam je nestalo svo posuđe, sva posteljina, peškiri i t.d.– očigledno, vojnici su sve ukrali. Ona je zaplakala, otrčala do oficira i požalila se na drskost njegovih vojnika. On nije bio previše ljubazan, ali joj je rekao da napravi spisak nestalih stvari. Majka je drhtavom rukom, zapisala koliko je pribora za jelo, čaršava, jorgana, stolnjaka i peškira nestalo i predala je spisak oficiru.
Oficir je zgrabio pištolj, izašao u dvorište gde su se nalazili vojnički šatori, uperio pištolj prema jednom od njih i nešto viknuo (mi, naravno, nismo ništa razumeli). Odjednom su iz šatora poleteli napolje peškiri, šolje, viljuške, noževi i sve ostalo. Istu taktiku primenio je i kod ostalih šatora. Oficir je naredio majci da sakupi sve i proveri je li sve tu i da ga izvesti. Majka je, još drhteći, sve pregledala i uvidela da je sve bilo tu. Otišla je do oficira i zahvalila se.
Rusi su pili i proslavljali pobedu nad fašizmom
Tada se oficir, po prvi put, raspričao o svom životu.
Prema njegovim rečima, pre rata bio je direktor konzervatorijuma u Odesi, svirao je klavir i imao solo nastupe (ova informacija najverovatnije nije mnogo istinita. Moguće da se radilo o nekom docentu, prim. ured.). S nestrpljenjem je očekivao kraj rata. Takođe nam je (ni mi, ni susedi nisu imali radio) rekao da će se rat za nekoliko dana okončati.
Sovjetske trupe, su, kako je rekao, već bile blizu Hitlerovog bunkera i za par dana je trebalo da ga zauzmu.
Nakon još dva ili tri dana, 8. maja, među Rusima je zavladalo opšte veselje. Beskonačno su uzvikivali: „Ura!” „Ura!” i još nešto što nismo razumeli. Među njima bio je i komandir – držao je kutiju s flašama, koje je trijumfalno delio vojnicima.
Ugledavši moju majku, dao joj je jednu flašu i naredio da pije za pobedu SSSR nad fašizmom.
U trenutku se u njegovim rukama našlo nekoliko pivskih časa, u koje je do vrha nalio votku. Jednu od njih morala je da ispije i moja majka, koja se, istina, obodrena vojnicima, nakon prvih nekoliko gutljaja zagrcnula od votke i ispljunula je.
Rusi su pili dok se nije spustila noć i pevali neke setne pesme i tako pijani zaspali. Ali, ma kako bilo čudno, ujutru su se probudili, postrojili u vrstu po naređenju oficira, a on im se obratio govorom, od kog smo razumeli samo reč „fašizam”. Pored toga, nagradio je nekoliko vojnika, okačivši im na grudi ordenje.
Nakon što je oficir završio govor, vojnici su nastavili da pevaju ruske pesme – ovaj put još melodičnije i mnogo setnije, nego prethodno veče, kad su bili pijani. Većina je plakala, i odjednom se i moja majka rasplakala. Kako nisam shvatao zašto svi oni plaču, i ja sam zaplakao.
Oficir se, očigledno, trudeći da umiri majku, raspričao s njom.
Majci pao kamen sa srca
Suština njegovog dugog monologa sastojala se u tome što se trudio da joj objasni da Nemačka i svi Nemci, naročito deca, nemaju nikakvu perspektivu, pa je on odlučio da me povede s njim u Odesu. Tamo bih, po njegovim rečima, imao sjajnu budućnost, kakvu samo može da ponudi sovjetska država. Majka se jako uplašila, klekla je ispred njega i zaplakala još jače, moleći da se smiluje i da ne odvaja dete od majke, pa iako je Nemica. Tada mu je izraz lica postao surov i rekao je da su njemu Nemci oduzeli mnogo više; ali, ako je ona toliko bezosećajna da ostavi svoje dete da gladuje, bez predstave šta će dalje biti, on će poštovati njenu volju. Majci je pao kamen sa srca, zagrlila ga je i poželela sve najbolje njemu i njegovoj porodici.
Odjednom, Rusi su postali veoma užurbani – svi su želeli da što je moguće pre stignu do svojih domova. Popakovali su sve njihove stvari, upregli dva konja, prikačili topove i pevajući uputili se dalje. U žurbi, zaboravili su ponešto i to nam je dobro došlo u danima i nedeljama koji su usledili. Takođe, zaboravili su i svog velikog čupavog psa. Dok su boravili ovde, niko nije smeo da mu se približi, jer su ga se svi bojali. Ali, shvativši da je ostao sam, iznenada je postao miran kao jagnje. Prišao nam je, lizao ruke mojoj majci i izgledala potpuno drugačije, nego ranije. Mada, to ga nije spasilo: mesareva žena, gospođa Tušinski, namamila ga je, pa smo narednih nekoliko dana opet jeli meso. Ne može se reći da je bilo mnogo ukusno, ali, kako god...
Uve Trostel je zamenik predsednika berlinskog Kluba sećanja i priča iz života, bivši član Komisije za planiranje Nemačke demokratske republike (NDR). Nedavno je dao intervju za Sputnjik, žarko želeći da se preispitaju odnosi s Rusijom zbog krize, izazvani pandemijom virusa korona. Pored toga, uzevši u obzir iskustvo iz NDR, objasnio je zašto bivši istočni Nemci, kao i pre, simpatišu Rusiju.
Podsetimo, svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pročitajte još:
