Zašto glavonošci imaju sposobnost da se transformišu u visoko intelektualna bića?
Primati mora
Krajem devedesetih godina, kanadski naučnici posmatrali su osam mladih hobotnica enterocopus dofleini. Svaka je dobila četiri prazne tegle punjene vazduhom — dve crne i dve bele. Tegle nisu tonule, što je zainteresovalo životinje koje su ih hvatale pipcima. Hobotnicama su tegle držale pažnju oko pola sata, nakon čega su gubile interes. Takvo ponašanje nije imalo nikakvog adaptivnog smisla, već je označavalo da su se životinje jednostavno zabavljale.
Tako su glavonošci postali prvi beskičmenjaci, među kojima su biolozi prepoznali sposobnost za igru. Do tada je sposobnost za igru primećena samo kod sisara i ptica. Kasnije je postalo jasno da želja za zabavom ne zavisi od pola i uzrasta hobotnice. Kada su biolozi stavili lego kocke u akvarijum, i mužjaci i ženke su se podjednako zabavljali njima.
Glavonošci su pokazali da imaju začetke ličnosti i da mogu da razlikuju ljude. U eksperimentima kanadskih naučnika životinje su različito reagovale na svakog od dva dobrovoljca — menjale su boju i smer pipaka. Podvodni intelektualci su pokazali sposobnost da rešavaju nestandardne zadatke sa kojima se ni oni, ni njihovi preci nisu susretali. Neke vrste, na primer velike pacifičke hobotnice, imaju veoma složen „društveni“ život i proces parenja.
Žive u grupama od četrdeset jedinki i zajedno love. Osim toga, u periodu razmnožavanja mužjak i ženka mogu da se ne razdvajaju i po nekoliko dana, dele hranu, pa se čak i ljube — dodirivanjem kljunova i pijavkama na pipcima.
Osam pametnih nogu
Sve ove osobine morskih glavonožaca razvijale su se nezavisno od evolucije kičmenjaka. Njihov poslednji zajednički predak živeo je pre skoro osam stotina miliona godina, što je uticalo ne samo na izgled, već i na unutrašnju strukturu.
Pored tri srca, ove životinje imaju i vrlo neobičan mozak. On sadrži gotovo petsto miliona nervnih ćelija u poređenju sa ljudskim koji ima oko osamdeset pet milijardi, ali je ovaj broj uporediv sa brojem neurona u mozgu psa. Ipak, ćelije kod hobotnice su krupnije i drugačije su raspoređene po telu. Ako je kod ljudi veći deo neurona koncentrisan u mozgu, kod glavonožaca samo deset odsto ovih ćelija otpada na mozak. Oko trideset procenata je smešteno u velikim vizuelnim režnjevima, a ostatak u ganglijama.
Drugim rečima, svaki pipak hobotnice je svojevrsni mini mozak koji, kako su objasnili naučnici sa Evropskog univerziteta u Jerusalimu, mogu da funkcionišu nezavisno. Centralni organ samo pokreće neophodnu reakciju ponašanja, a kako to treba izvesti, pipci „sami odlučuju“.
Pritom, pipci hobotnice su sposobni za prilično složene i nezavisne akcije — mogu da promene boju ili tuđe delove od svojih. Osim toga, amputirani pipci mogu da se mrdaju i reaguju na nadražaje čitav sat.
Pored toga, hobotnice imaju odličan vid — njihove zenice su savršenije od ljudskih i imaju odlično kratkotrajno i dugoročno pamćenje.
Sam svoj gazda
Prema mišljenju međunarodne grupe istraživača, kognitivne sposobnosti hobotnice i njihov veliki mozak rezultat su žestoke konkurencije sa ribama i morskim kičmenjacima.
Pre sto miliona godina naglo se povećala raznovrsnost zrakoperki, odnosno desila se morska revolucija u mezozoiku. Kao rezultat, preci lignji i hobotnica morali su ne samo da se bore za hranu i životni prostor s ribama, već i da nauče da pobegnu od predatora. Zbog toga su izgubile spoljašnju ljusku, imaju reaktivno kretanje, brzu promenu boje kao reakciju na nadražaje, vrećicu sa mastilom i najrazvijeniju inteligenciju među beskičmenjacima.
Hobotnice su stekle još jednu važnu prednost, naučile su da same menjaju svoje gene. To im je omogućilo da se adaptiraju na okolinu i čini ih još pametnijim. Reč je o izmeni RNK. DNK je nosilac naslednih informacija, a RNK učestvuje u prenošenju tih informacija i njihovom prevođenju u proteine.
Pročitajte još:
