Više od godinu dana, od 3. juna 2010. godine do 4. novembra 2011. godine, šest učesnika čuvenog međunarodnog eksperimenta „Mars 500“ provelo je u skučenom prostoru i gotovo potpuno izolovani od sveta. U organizaciji „Roskosmosa“, Ruske akademije nauka i Evropske svemirske agencije, ovaj projekat je bio svojevrsna proba leta do Crvene planete koji će, prema rečima naučnika, zapravo trajati oko godinu i po dana.
Simulacija leta na Mars
Eksperiment je podeljen na tri faze. Prva grupa je provela dve nedelje u izolaciji, a druga 105 dana. Najduže je ostalo šest dobrovoljaca u trećoj fazi. Aleksej Sitev, Aleksandar Smolevski, Suhrob Kamolov, Romen Šarl, Dijego Urbina i Vang Jue su izdržali 502 dana.
Na raspolaganju im je bio mali kompleks koji se sastojao od četiri modula. Međutim, mogli su slobodno da se kreću samo u tri: stambenom modulu, koji je dugačak oko 20 metara, medicinskom i skladišnom, po 12 i 24 metara. Četvrti modul je bio predviđen za sletanje. Tokom eksperimenta, modul su koristila samo tri dobrovoljca koji su „posetili“ Crvenu planetu i „uzeli“ uzorke marsovskog tla.
Na „svemirski brod“ je svako mogao da donese ograničeni broj ličnih predmeta: knjiga, muzike, filmova, društvenih igara. Međutim, nije im bilo dosadno. Tokom 17 meseci „leta“, dobrovoljci su izveli više od sto eksperimenata koji su, između ostalog, pokazali uticaj duge izolacije na ljudski organizam.
Učesnici projekta su isticali da provesti toliko vremena u zatvorenom prostoru nije bilo lako, i posebno teško je bilo u početku. U „povratku“ su čak igrali Kaunter Strajk da bi ublažili psihološki stres.
Život na vulkanu
Nekoliko godina kasnije, sličan eksperiment su ponovili i NASA stručnjaci. Na padini jednog od ugašenih havajskih vulkana Mauna Loa sagradili su kuću u obliku kupole od 111 kvadratnih metara u kojoj je nekoliko timova dobrovoljaca provelo 4, 8 i 12 meseci u potpunoj izolaciji.
Ovaj projekat se zvao Hi Ses i , kao i „Mars 500“, imitirao je let stanovnika Zemlje na Crvenu planetu. Njegovi učesnici su spremali jela od zamrznutih proizvoda, sprovodili su planirane naučne eksperimente, a svaki put kada su izlazili iz kupole, oblačili su glomazne, neudobne skafandere.
Bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom bio je strogo zabranjen. Komunicirali su samo sa predstavnicima projekta, koji su imali ulogu zaposlenih u Centru za kontrolu letova. Štaviše, sve poruke su stizale uz nekoliko minuta kašnjenja, da bi sve bilo kao u stvarnom letu na Mars.
Pored toga, svaki volonter je nosi specijalni detektor, koji je merio nivo stresa, ton glasa i udaljenost od ostalih članova posade. To je omogućilo da se fiksiraju konfliktne situacije.
Naučnici sa Havajskog univerziteta, koji su proučavali uticaj duge izolacije na ljudsko ponašanje i emocionalno stanje, istakli su da svađe nije bilo moguće izbeći. Uprkos činjenici da su učesnici eksperimenta pažljivo izabrani od skoro 700 pretendenata, s vremena na vreme je dolazilo do sukoba. Jedan od najefikasnijih načina suočavanja sa stresom bila je virtuelna stvarnost, koja je dobrovoljcima omogućila putovanje u prijatnije okruženje: na obalu mora ili u tropske šume.
Na Zemljin satelit samo devojke
Tokom 2015. godine, šest Ruskinja zaposlenih na Institutu za biomedicinske probleme na Ruskoj akademiji nauka, stavljeno je u potpunu izolaciju. U sklopu eksperimenta „Luna 2015“, provele su osam dana u kopnenom kompleksu koji je bio kao svemirski brod koji leti prema Zemljinom satelitu.
Istraživanje je sprovedeno u istoj prostoriji kao i projekat „Mars 500“. Za razliku od prethodnog eksperimenta, površina „broda“ je bila manja i nije bilo tuša. Devojke su morale da održavaju ličnu higijenu uz pomoć vlažnih maramica.
Za vreme „leta“, učesnice su sprovele nekoliko eksperimenata procenjujući efekat izolacije na ženski organizam. Podaci o zdravstvenom stanju prenosili su se „na Zemlju“ uz pomoć opreme slične onoj koja se koristi na MSS.
Devojke su se kasnije prisetile da je jedan od psihološki najtežih trenutaka za njih bilo neočekivano produženje eksperimenta za još jedan dan.
Muškarcima i ženama tesno zajedno u izolaciji
Američki projekat „Biosfera 2“ u pustinji Arizona, koji je trajao od 1991. do 1994. godine, doživeo je neuspeh. Istraživači su napravili zatvoreni ekološki sistem, podeljen na sedam blokova, među kojima je bio deo tropskih šuma, mali okean neobičnog hemijskog sastava, pustinja i savana.
Naučnici su želeli da otkriju da li će čovek moći da živi i radi u takvim uslovima. Prema verziji autora eksperimenta, upravo takvo će izgledati svemirska naselja. Međutim, bili su razočarani.
Kao prvo, usled brzog razmnožavanja mikroorganizama i insekata unutar eksperimentalnog kompleksa, uginule su mnoge vrste biljaka koje bi, kako se očekivalo, učesnici koristili kao hranu. A nivo kiseonika je opao do kritičnog. Autori projekta su morali da dostavljaju kiseonik i hranu u kupolu.
Kao drugo, učesnici eksperimenta — četiri muškarca i četiri žene — svađali su se međusobno. Podelili su se u nekoliko zaraćenih grupa, što je u velikoj meri zakomplikovalo istraživanje.
Prva faza „Biosfere 2“ je zaustavljena pre planiranog roka. Drugi pokušaj sprovođenja izolacionog eksperimenta takođe nije uspeo. Ovog puta, naučnicima je ponestalo novca.
Ipak, sličan projekat koji je organizovalo osoblje Instituta biofizike Sibirskog ogranka Ruske akademije nauka u Krasnojarsku još 1972-73. godine, bio je prilično uspešan. Istraživači su izgradili kompleks BIOS-3, koji je predstavljao zatvoreni ekološki sistem. Nekoliko meseci su slali grupe dobrovoljaca, od jednog do tri čoveka, da žive tamo. Najduža faza eksperimenta je trajala 180 dana.
