Tri dana nakon proglašavanja vanrednog stanja razgovarali su predsednik Vučić i kancelarka Merkel. Epidemija bejaše tek usputna tema, a glavna stvar – Kosovo! Usledilo je imenovanje Miroslava Lajčaka kao Specijalnog izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana, uprkos okolnostima. U nazivu funkcije naglasak je na prvom delu, tamo gde se spominje dijalog.
Ništa neće biti isto osim želje EU da reši Kosovo
Prvi razgovor novoimenovanog izaslanika i predsednika Srbije odigrao se na „katoličko“ uskršnje jutro, kada bi zapadni deo Evrope trebalo da praznuje! Prilikom postavljenja obrazloženo je kako će izaslanik raditi na „prevazilaženju nasleđa prošlosti“ i „doslednosti i efikasnosti delovanja EU na Zapadnom Balkanu.“ Istog dana Emanuel Makron je „izminirao Lajčaka“ najavom mogućnosti zatvaranja granica „Šengen zone“ bar do jeseni, još i podvukao da „Evropa treba da se pripremi za dug period izolacije.“
Podrazumeva se kakva politika će uslediti nakon te najave. Berlinski proces niko nije spomenuo, o „mini – Šengenu“ izgleda niko nije ni razmišljao. Time je, već u startu, i simbolički, i faktički, i politički potkopana inicijativa o „doslednosti i efikasnosti delovanja EU“.
Naravno, Lajčak ne može biti kriv za neuspeh ovog dela misije, strmoglavljivanje rejtinga EU na „zapadnobalkanskom prostoru“ i kontinualno slabljenje političkog uticaja povezani su procesi koji traju još od 2008. godine. Ovo sada je posledica decenijskog nečinjenja i nesnalaženja, a ono što će biti narednih godina predstavljaće logičan epilog. Ipak, to Lajčaku otežava posao.
Kićanka za predaju Kosova
Ostaje nam, dakle, da merimo i ocenjujemo domete još jednog specijalnog izaslanika u „prevazilaženju nasleđa prošlosti“. Podrazumeva se šta je sakriveno iza ovakve formulacije. Onaj dodatak o „doslednosti i efikasnosti“ više je tu kao kićanka. „Prevazilaženje nasleđa prošlosti“ odnosi se samo na jedan balkanski narod i jednu balkansku državu!
Ova, u suštini besmislena parola, postala je sinonim za predaju Kosova. Kako će se to u praksi odigrati, stvar je tehnikalija. Za EU, najverovatnija opcija je modifikovanim Išingerovim planom.
Nagovoriti ili pritisnuti Srbe, u tome je ceo posao. Bio i ostao. Uostalom, u prvom intervjuu za medije na albanskom jeziku, opet ponavljajući netačnu tezu o „poštovanju međunarodnog prava“ u kontekstu jednog neobavezujućeg savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, a svesno zaobilazeći rezoluciju UN, Lajčak je samo potvrdio smernice daljeg kretanja.
Ne treba imati bilo kakve iluzije. Do izbora specijalnog izaslanika došlo je zbog toga što se EU institucije, koje su pod žestokim pritiskom i širokim uticajem Nemačke, ne mogu u „kosovskom slučaju“ osloniti na Žozepa Borelja. Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku, kao i komesare, predlažu vlade članica, samim tim su u određenoj meri ovi funkcioneri ne samo u obavezi da poštuju „stav EU“, već i moraju respektovati pozicije matičnih država.
Borelj će pratiti oficijelne pozicije Španije bez obzira šta je njegovo „lično mišljenje“. Za razliku od njega, specijalni izaslanik je izabran na predlog Visokog predstavnika. Zbog toga Lajčak nema formalnu obavezu da „prati“ zvaničnu Bratislavu. Bilo bi logično da kao bivši šef diplomatije ispoštuje stav Slovačke, ali logika je jedno, a formalna obaveza nešto sasvim drugo. Obaveza sada proizilazi iz činjenice da su 22 od 27 članica EU prihvatile jednostrani potez Prištine, Nemačka i Francuska su zdušno pomogle Albancima u svim pripremnim radnjama, a EU na to pitanje faktički već gleda kao na svršenu stvar.
Za EU Lajčak se nametnuo kao logično rešenje. Dolazi iz zemlje koja je prema Srbiji prijateljski nastrojena, odlično poznaje postjugoslovenski prostor, porediti ga sa nekim prethodnim izaslanicima i moderatorima je nemoguće, a i ostvario je „uspeh“ u Crnoj Gori. Optimizam indukuje i širenje teze o postignutom dogovoru Tači – Vučić – Grenel, a koji vodi ka članstvu Prištine u UN.
Od čega zavisi uspeh misije
Međutim, to nisu dovoljne „preporuke“. (Ne)uspeh ove misije zavisi od nekoliko stvari. Prvo, onaj „uspeh“ u Crnoj Gori plaćen je preskupo. I tada kao „čovek zadatka“ Lajčak je samo izvršavao što je od njega traženo, ali je politika koju je sprovodio ostavila dugoročne posledice, zavadila porodice, destabilizovala Crnu Goru, pretvorila je u novo geopolitičko žarište.
Kratkovidost neće pomoći bezbednosti Balkana, ono što bi Brisel sa Kosovom nije rešenje već stvaranje velikog konfliktnog potencijala. Sve dok stav temelji na Išingerovom planu EU ne može stabilizovati region.
Drugo, EU u ovom poslu nije sama. Tu su i SAD sa svojim interesima. Lajčak jeste bio Visoki međunarodni predstavnik u BiH, ali se o ključnim stvarima više pitao njegov zamenik Rafi Gregorijan, neumorni američki „izaslanik“. Pre svega o ustavnim reformama, koncipiranim najpre Prudskim procesom, a zatim pokušanim Butmirskim pregovorima. Kada Lajčak nije mogao ili nije želeo „ispratiti“ ono što je Stejt dipartment od njega tražio, brzo je zamenjen Inckom. Takođe, to je bilo i vreme „ruskog zaokreta“ u balkanskoj politici, Prudski proces je prekinut i zbog toga što je Dodik dobio podršku za zahtev da se ukine funkcija Visokog predstavnika. Rusi više nisu u „zaokretu“, već na stabilnom kursu, a tu su sada i Kinezi.
I treće, svet se toliko promenio za ova dva meseca, da više ništa nije isto. Pre pandemije svako dalje „popuštanje na Kosovu“ za Srbiju je bilo štetno, nakon nje će svaki novi ustupak biti potpuno neverovatan. Takav korak ne bi mogao bilo kako da se objasni, niti bilo čime da se brani.
