Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, odgovarajući na pitanje Sputnjika može li se pomoći onima kojima zbog virusa kovid 19 preti glad, kaže:
„Živimo u svetu koji je u mnogo čemu nepravedan. Bojim se da oni koji mogu da urade nešto da spreče glad, koju će među najsiromašnije na svetu doneti pandemija virusa korona, zapravo i ne žele to da urade.“
Delu planete prete kataklizma i glad — šta će bogati
Da u narednih nekoliko meseci preti glad „biblijskih razmera“, upozorio je Svetski program za hranu (VFP), ogranak agencije za hranu i poljoprivredu (FAO) pri Ujedinjenim nacijama. Šef tog programa Dejvid Besli izjavio je da su potrebne hitne akcije kako bi bila izbegnuta katastrofa. Po njihovoj proceni, broj ljudi koji gladuju, mogao bi da bude udvostručen sa 135 na više od 250 miliona.
Upozorenje VFP nije prvo te vrste. Poznata britanska nevladina organizacija „Oksfam“, koja svake godine upozorava na alarmantnu nejednakost među ljudima, a pogotovo to čini uoči svakog zasedanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, početkom aprila je izašla sa još crnjim prognozama — pandemija bi mogla da gurne u glad pola milijarde ljudi, od 7,7 milijardi svetske populacije. Po njihovoj proceni, postoji opasnost da, nakon pandemije, čak više od polovine svetskog stanovništva padne ispod granice siromaštva.
Solidarnost koči logika liberalnog kapitalizma
Savić je skeptičan da bi svet mogao umnogome da promeni ovu sliku, jer bi se to kosilo sa načinom funkcionisanja liberalnog kapitalizma, koji je dominantan model u svetskim ekonomskim tokovima.
Razvijenom delu sveta su potrebne druge zemlje zbog njihovih sirovina i energije, ali i ljudi koji su voljni da rade za male pare. I u takve zemlje i dolaze velike kompanije, što je šansa da ljudi rade i zarade, da ne budu neobrazovani, gladni, siromašni. Međutim, većina ljudi radi jeftine poslove i suštinski ostaju tamo gde su i bili, kaže sagovornik Sputnjika.
„Kada bi svet imao kao cilj da pomogne siromašnima, mogla bi, na primer, da se preusmeri bar četvrtina ukupnih troškova koji se daju na naoružanje koje ničemu ne koristi. To je naoružanje koje stoji decenijama, pa se uništi da bi se proizvelo novo. Tada bi verovatno svet bio mesto gde bi bilo ugodno živeti“, ocena je Savića.
Da takav cilj ne postoji jasno je, kako napominje, iz podatka da je finansijska i politička elita ove godine bogatija nego ikada pre, a jedan odsto najbogatijih poseduje koliko i ostalih 99 odsto stanovnika planete.
Da svet ide u pogrešnom pravcu jasno je bilo, objašnjava on, još u vreme naftne krize 1973-1974. godine, koja je imala dalekosežne posledice po svetsku ekonomiju.
Bogati davno okrenuli glavu
On podseća da je u toj situaciji promovisan odnos sever-jug, pa je stav da bogati sever treba da pomogne siromašnom jugu bio podignut na nivo UN.
„Tada je bio napravljen jedan dogovor da bogate zemlje odvajaju do dva odsto svog BDP-a za pomoć siromašnim. Svoju ulogu jedino su pošteno odigrale skandinavske zemlje, koje su bile među retkim koje su uspevale da izdvoje blizu tog iznosa za pomoć gladnima u svetu. Najmoćnije zemlje su samo doznačavale mrvice, a i kada su to činile, a posebno SAD, to je imalo političku pozadinu“, istakao je sagovornik Sputnjika.
On je zbog svega skeptičan da bi solidarnost sa siromašnim, pre svega afričkim zemljama ovoga puta mogla da bude veća. Tim pre što smo imali priliku da vidimo kakvu su solidarnost tokom pandemije međusobno pokazale zemlje razvijenog sveta.
Afričke zemlje nemaju resurse sebi da pomognu
Savić napominje da retko koja od siromašnih i ugroženih zemalja, posebno afričkog kontinenta, ima unutrašnje resurse kako bi mogla da pomogne privredi i stanovništvu u vreme pandemije, čiji talas u punoj meri tek treba da ih preplavi. Tada će prestati sa radom one uslužne delatnosti i industrija koja postoji u tim zemljama.
U Južnom Sudanu je prošle godine 61 odsto stanovništva bilo pogođeno krizom kada je reč o hrani. Ta zemlja sa 11 miliona stanovnika raspolaže samo sa četiri respiratora, Srednjoafrička Republika za pet miliona stanovnika ima ih tri, a deset afričkih država nema nijedan, napominje turska agencija „Anadolija“.
„Njujork tajms“ je ovih dana izvestio da prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, manje od 2.000 respiratora mora da opsluži stotine miliona ljudi u javnim bolnicama u 41 afričkoj zemlji. U situaciji kada je, na primer, prema podacima UN, samo 15 odsto stanovnika Podsaharske Afrike imalo pristup vodi za pranje ruku u 2015. godini, a u 2017. u Liberiji čak 97 posto domova nije imalo čistu vodu i sapun, jasno je šta čeka najsiromašnije.
Uz već prisutno siromaštvo, korona virus udružen sa gladi po veliki deo afričke populacije može biti poguban, upozorava sagovornik Sputnjika.
