Na sve pozive fizički nije mogla da odgovori, ali nastavlja da pomaže.
Ona svako veče sat i po vremena, od 21 čas, razgovara mobilnim telefonom sa svima kojima može da pomogne u domenu mentalnog funkcionisanja. Objavila je svoj broj kako bi građani u nevolji mogli da je pozovu.
Posle samo dve večeri pokazalo se, kaže ona u intervjuu Sputnjiku, da su, uprkos našim predrasudama da je sramota tražiti pomoć za dušu, mnogi prihvatili ovaj način kao vrlo podesan. Poziv je anoniman, pri čemu oni koji zovu vide svoju sagovornicu, a ona njih, njihov izraz lica i fizičke manifestacije, što je inače neuropsihijatrima vrlo značajno, samo ako to oni žele.
Prve večeri se, računajući i propuštene pozive koje je telefon evidentirao, javilo blizu njih 400, a razgovarala je sa 24, da bi druge večeri bilo čak 557 poziva, a uspela je da razgovara sa 22. Očekivala je, kaže, 10, najviše 15 poziva za noć.
Đukić Dejanović se uverila da je narod u strahu
Interesantno je da su se javljali ljudi od 17 do 70 godina, ali najveći broj zainteresovanih za razgovor bile su osobe ženskog pola između 25 i 45 godina, kaže nam Đukić Dejanović. Ono što je dominatno kod najvećeg broja onih koji su se javljali su različite manifestacije straha.
Neki su i prepoznali svoje strahove i sami rekli da se plaše neizvesnosti, potom da se ne razbole, plaše se za svoje najbliže i taj strah je, kako napominje, racionalan i najmanje opasan. Dobro je kad čovek zna čega se plaši i svi mi u ovakvoj istuaciji imamo neku dozu straha koja je dobra da prepoznamo ozbiljnost situacije i tu je, kako kaže, od pomoći racionalan razgovor.
Druga kategorija su potpuno iracionalni strahovi. Sagovornik se, na primer, žali – ja se uopšte ne plašim, ali mi lupa srce, ne mogu da dišem, imam povremeno utisak da ću pasti, da ću umreti, da ću poludeti. To su, kako objašnjava Đukić Dejanović, panični strahovi koji su potpuno iracionalni gde je zaista potrebno dati uputstva, pre svega, da osoba može da kontroliše takav strah.
Zbog toga je, dodaje, zajedno imala vežbice sa takvim sagovornicima dajući uputstva kako da dišu, šta da urade sa vratom, nogama, rukama da bi se oslobodili grča.
„Nije ništa tako moćno kao kada saznate da vi možete da kontrolišete svoj strah bez leka i terapeuta”, ističe doktorka Đukić Dejanović.
Bilo je, kaže, i sagovornika kod kojih je prisutan patološki strah. Kako objašnjava, reč je o osobama koje su ozbiljno bolesne, otuđene od realnosti koje žive u nekom svom svetu i imaju doživljaj da ih neko proganja, da im je život ugrožen. Takav strah se leči ozbiljnim lekovima uz stalnu komunikaciju sa psihijatrima.
Depresija, pesimizam, nesanica...
Kako je napomenula, javljale su se i depresivne osobe koje su inače sklone pesimizmu, koje krive sebe što se nisu najbolje snašle u ovoj situaciji, a javljaju se i oni koji imaju veliki problem nesanice.
„Iznenadila sam se da su se najviše javljale osobe koje imaju srednju i višu školu, a veliki broj njih i visok stepen obrazovanja“, kaže ona.
Takođe je ukazala na to da su se u najvećoj meri javljali žitelji gradova i to Novog Sada, Niša, Beograda, gde je frekventnost i mogućnost razboljevanja od koronavoirusa mnogo veća. Reč je, pre svega, o takozvanoj sendvič generaciji, onima koji brinu o deci i o roditeljima sa pojačanim osećanjem odgovornosti i strahovima da li će sve to uspeti.
„Javljao se onaj običan čovek koji brine za golu egzistenciju, koji živi od plate, koji treba da obezbedi nastavak života i kada se ovo završi, a ima osećanje nesigurnosti“, ističe sagovornica Sputnjika.
Kod bombardovanja vidljiv neprijatelj
Na pitanje, da li je ovakav način pomoći ljudimo novina u njenoj dugodišnjoj praksi neuropsihijatra, Đukić Dejanović kaže da je imala unekolio slično iskustvo tokom bombardovanja naše zemlje 1999. Tada je bila direktor Kliničkog centra u Kragujevcu u kome je provela 72 dana kada su ljudi koji su tamo radili posle radnih obaveza imali potrebu da dođu kod nje, ne kao kod direktorke, nego psihijatra.
„Ipak, za vreme bombardovanja smo znali ko nam je neprijatelj, mogli smo da predvidimo njihove poteze i ipak smo se oslanjali na ljudski faktor koji je mogao da reši problem pa je to iščekivanje bilo izvesnije”.
Sada, kako objašnjava, imamo potpunu nepoznanicu i ne znamo koliko će ovo sve da traje jer ne poznajemo neprijatelja, odnosno svojstva virusa koji će možda mutirati i ne znamo da li bi ta mutacija mogla da bude još nepovoljnija po nas.
Ona je, međutim, važnim ocenila da u suočavanju sa planetarnim problemom koristimo i planetarna iskustva, ali i da čovek mora da ima poverenja u svoj organizam, u samog sebe, kada posumnja da neće izdržati.
„Ovo će se završiti i činjenica da smo svi zajedno izloženi ovoj dramatičnoj situaciji pokazuje da je jako važna solidarnost i oslanjanje jednih na druge, naravno na socijalnoj distanci“, poručila je sagovornica Sputnjika uz poziv svima da ostanu kod svojih kuća kako bi onemogućili dalje širenje koronavirusa.
