Ovako za Sputnjik govori dečji psiholog Gordana Mijalković i dodaje:
„To ne znači da treba da ih sakriju, već da sa decom mogu da razgovaraju o tome da to jesu stvari koje su drugačije nego obično, da one jesu na neki način opasne i nepredvidive, i da je potrebno da vodimo računa da uradimo sve što možemo da nam se ne desi nešto loše, neka infekcija, znači da sprečimo bolest“.
Redukcija kretanja uvođenjem vanrednog stanja u borbi sa koronavirusom je ono što je prema rečima naše sagovornice bitan momenat koji sprečava da se zadovolje razne potrebe kod dece, pre svega za igranjem i za kretanjem.
Roditelji da usklade vreme sa navikama iz vrtića i škola
„Vrlo je bitno da roditelji postave strukturu dnevnih aktivnosti u kojoj razmišljaju o potrebama svoje dece i onome što je njima značajno, da budu sa jedne strane i razigrana i aktivna, da mogu da se druže. Ako se već ne druže sa drugarima direktno, da se nađe način njihove komunikacije, da li preko telefona, da li preko medija, tu su naravno i braće i sestre. Da se igra organizuje tako da bude zanimljiva i da odgovori različitim potrebama različite dece. To je jedan deo, ta dnevna struktura u kojoj će biti uključene i obaveze, i školske aktivnosti i pomoć u kući kako bi deca bila aktivno uključena u borbu protiv virusa“, objašnjava Mijalkovićeva.
Organizacija školskog dela dana je važna ne samo kako bi se završila školska godina, već je kako kaže veoma bitna u normalizaciji načina njihovog života. Neophodno je da deca budu u kontaktu sa svojim vršnjacima i nastavnicima, a za predškolce da se sačuva normalan ritam dana kakav su imali u vrtiću, da se zna kada je vreme za igru, obroke, odmor, porodične aktivnosti i slično.
Redukcija negativnih informacija
Naša sagovornica naglašava važnost redukcije stalnog prisustva negativnih informacija u vezi sa koronavirusom:
„Preporučljivo je da roditelji izdvoje neko vreme kada će televizor biti uključen za praćenja dnevnih aktivnosti i da sa druge strane doziraju prisustvo dece u tim situacijama. Naravno, u svemu tome ne treba praviti tajne ili nekakve averzije koje se zasnivaju na negiranju ili minimiziranju problema, ali to treba prilagoditi na način da ne bude zastrašujuće po decu. Ona vrlo pažljivo gledaju kako roditelji reaguju i kako se ponašaju, da li su se promenili, da li su postali nervozniji. Sve su to stvari koje onda utiču na njihov doživljaj o ovome što se dešava“.
Deca se oslobađaju straha igrajući se lekara
Psiholog Tatjana Miladinović kaže da će iz dece najverovatnije izaći neke apokaliptične igre, superjunaci, ali da će u njima biti i smrti. To je nešto što, prema njenim rečima, ne treba da zabrine roditelje jer je potpuno prirodno i nešto što deca moraju da „odigraju“.
„Sada je važno da se roditelji sa decom igraju neke situacije u kojoj se neka njihova igračka razbolela, pa je onda zajedno leče, gledaju da li će da preživi. To je način na koji deca prevazilaze teške situacije“, ističe naša sagovornica.
Prema njenom mišljenju ne postoji velika razlika u glavama odraslih i dece u vezi sa vestima i situacijom sa koronavirusom. Svi smo uplašeni i ne znamo šta će se desiti, ali je to neizvesnost sa kojom moraju da žive i roditelji i deca.
„Ali moramo da prikupimo snagu da se sa tim suočimo, i kažemo: „Okej, i mama i tata se plaše, ali ćemo uraditi sve što treba. Strah je prirodno osećanje. To što neki ljudi umiru, da, umiru nažalost. Ali mi ćemo da uradimo sve da do toga ne dođe u našoj zemlji. Hajde da vidimo šta ti i ja možemo da uradimo da pomognemo drugim ljudima“, ilustruje Miladinovićeva.
