Vili Vimer: Sudbina NATO-a — Nobel ili Hag, pitanje je sad

Tako u intervjuu Sputnjiku govori Vili Vimer, nemački političar koji je tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine bio zamenik predsedavajućeg OEBS-a.

– Ne bih imao ništa protiv da NATO završi u Hagu pred sudom, kako bismo se oslobodili od ovog zla. Ono što nam je predstavljeno je vrlo zabrinjavajuće i ubuduće ne može doneti ništa dobro.

Zato o bombardovanju nije bilo reči u Hagu? Miloševića su ipak osudili... 

– Ovo je bila pobedonosna pravda i ništa drugo. To nije imalo veze sa istragom rata. Znamo za okolnosti Miloševićevog izručenja Hagu. Sve ovo treba da bude pošten proces, a proces koji je bio u Hagu uopšte nije bio takav.

NATO krši međunarodno pravo svuda po svetu

To je bilo prvi put posle Drugog svetskog rata da Nemačka vojska učestvuje u nekoj vojnoj intervenciji...

– Devedesetih godina suočili smo se sa dvema vrlo važnim odlukama. Prva se odnosila na rat protiv Savezne Republike Jugoslavije koji je doveo do potpune preraspodele međunarodnog prava. Do tada smo se zaista pridržavali Povelje UN, prema kojoj su ratovi zabranjeni. A druga odluka (zbog kojeg patimo kada je reč o trenutnoj epidemiji): suočili smo se sa politikom takozvane „efikasne države uz minimalne troškove“. Sada vidimo da naša država nije u stanju da se nosi sa izazovima sa kojima se suočava. Tako smo, po mom mišljenju, mi u Nemačkoj izvršili dve važne promene u devedesetim godinama. Uzgred, ove godine ne obeležavamo samo 21. godišnjicu od bombardovanja Beograda, nego i 81. godišnjicu od početka Drugog svetskog rata.

Kada je Jugoslavija bila napadnuta, Vi ste obavljali funkciju zamenika predsedavajućeg OEBS. Ovo znači da ste bili dobro informisani o delovanju Nemačke u Srbiji. Koji su izazovi bili pred Nemačkom u Jugoslaviji i kakve su žrtve povukli za sobom ovi napadi?

– Srpska strana je izračunala broj žrtava posle rata. I ja sam još uvek uveren da je NATO dužan da nadoknadi štetu koju je naneo Srbiji. Po mom mišljenju, još uvek nismo prevazišli posledice našeg učešća u ovom ilegalnom ratu, a posle njega su bili i drugi takvi ratovi. To je rezultat promene koncepta NATO-a u proleće 1999. godine. Od tada NATO krši međunarodno pravo širom sveta. Uzgred, nemački Bundestag nikada nije bio saglasan sa ovom strategijom. Možemo objasniti postupke organizacije kao što je NATO samo ako uzmemo u obzir Povelju UN. Samo fokusiranjem na Povelju UN tokom naših akcija, možemo stvoriti regionalnu organizaciju koja se bavi problemima bezbednosti kao što je NATO. Upravo je to bio razlog zbog kog se Nemačka 1956. godine pridružila savezu. Ovo je bila odbrambena organizacija sa jasnim regionalnim ograničenjima. Ali posle onoga što se dogodilo 1999. godine, NATO se pretvorio u organizaciju koja pruža vojne usluge Sjedinjenim Državama. Ovo znači da smo promenili prirodu NATO-a, zanemarujući mišljenje Bundestaga i nemačkog naroda. Sada mi, kao član NATO, postupamo suprotno odlukama Bundestaga. Ako razmislimo zašto je naša zemlja u mnogim oblastima daleko od optimalne, ispada da je sve počelo ratom protiv Jugoslavije i kršenjem međunarodnog prava.

Političari su lažima uveli Nemačku u rat

Ali 1999. godine Bundestag je glasao za ovu operaciju. Kako je neko uspeo da ga ubedi da glasa „za“?

– Tada je usledio poslednji protest slobodne nemačke štampe. Nakon rata, televizijski kanal WDR snimio je veliki dokumentarni film posvećen tome. Ovo je bio poslednji veliki postupak slobodnih javnih medija. U ovom filmu sve je bilo rečeno: sve je počelo od laži. Tadašnja vlada vršila je pritisak na Bundestag i jednostavno rekla: „Mi smo članica NATO-a i moramo učestvovati, nebitno je šta će biti dalje“. Ministri Šarping i Fišer, kao i kancelar Gerhard Šreder, posegnuli su za lažima i uvukli nas u ovaj rat — sve je vrlo prosto. I nije tajna da su novinari koji su snimili ovaj film, kasnije bili otpušteni. Realnost je takva, kada ne treba da govorite o događajima iz prošlog veka, već da budete odgovorni za svoje političke akcije.

Govorimo o masakru u Račku, o kome se još uvek vode teške diskusije...

– O događajima u Račku i mnogim drugim mestima. Tada sam, kao zvaničnik OEBS-a, od predsedavajućeg Saveta koji predstavlja Austriju, zatražio finski izveštaj o istrazi. Tokom sastanka moj zahtev je odobren, ali izveštaj nikada nije bio objavljen. Još uvek nas lažu kada govore o uzrocima ovog rata. Ja kažem potpuno direktno: odluka protiv Jugoslavije doneta je 1989-1990. godina, kada je Kongres SAD zaustavio godišnju finansijsku podršku Beogradu jer Jugoslavija više nije mogla da ispunjava svoju funkciju i zadržava SSSR koji je već počeo da se raspada. Tada je Beograd zatražio od Evropske zajednice da izdvoji oko četiri milijarde dolara za spas Jugoslavije. Evropskoj zajednici to nije bilo dopušteno. Međutim, od tada smo izdvojili mnogo puta više sredstava, praveći samo mnogo različitih problema. Ovo su posledice nemačke i evropske politike koju smo vodili na čelu sa Gerhardom Šrederom 1998. godine. 

Vratimo se Račku: da li Vi mislite da ovog masakra nije bilo?

– Prema podacima istrage koji su stigli do nas, sve je bilo potpuno drugačije. Ali predstavnik SAD u OEBS Vilijem Voker predstavio je situaciju tako da su se, navodno jedan za drugim, pojavljivali razlozi za rat. Učinio je to da bi legitimisao akcije protiv Jugoslavije. Ali to je od početka do samog kraja bila jedna čista laž! Uključujući i humanitarne akcije koje je NATO navodno sprovodio, i to pod izgovorom da spreči genocid. Svi izveštaji koje smo dobili (i od Bundesvera) dokazali su da i pre i posle bombardovanja Beograda na ovoj teritoriji nije bilo kretanja stanovništva. Dakle, u ovom slučaju su takođe lagali. 

Imenovali ste krivce nemačkog mešanja — Šarpinga, Fišera, Šredera. Ali Šreder je 2014. godine priznao da je kršio međunarodno pravo. Kako to objašnjavate? Da li je on time izrekao sopstvenu presudu?

– Zaista poštujem ovaj korak tog čoveka. Ali to, naravno, pokazuje da možemo dobiti takve javne izjave od bivšeg kancelara i nijedan sud, ni nemačko tužilaštvo ne gleda gleda Ustav i krivični zakon naše zemlje i ne smatra saveznu vladu odgovornom. To pokazuje da ljudi misle da mogu počiniti određena dela za koja nikada neće biti kažnjeni. Ja jasno kažem da je pohvalno to, što je on učinio. Time se izdvojio od Tonija Blera, Bila Klintona, Medlin Olbrajt i mnogih drugih. 

Kakve su posledice imale ove intervencije za dalju politiku bezbednosti i situaciju sa bezbednošću? I da li je vredelo toga? 

– Naravno da nije vredelo. To je bio geostrateški sukob, da bi nakon završetka Hladnog rata bilo moguće to što je Vašington uvek govorio – Hladni rat je iza nas i mi, Amerikanci, smo pobedili. Sada sklanjamo Ruse sa Balkana, daleko preko Crnog mora. Tada je bila takva politika. I to nije bila deklarisana politika samo u odnosu na Rusiju, nego i probijanje zemaljske kugle za anglosaksonske interese – sve do Afganistana, Iraka, Sirije. To je bio početak katastrofalnog razvoja koji je Zapad, sa svojim vrednostima, pretvorio u figuru za ismevanje. Sada smo svedoci posledica. Više nigde ne možemo stvarati svet koji će biti temelj za budućnost, jer smo sve militarizovali. Migracioni pokreti koji se sada odvijaju su direktna posledica. Oni su već bili u kontekstu rata protiv Jugoslavije. Imali smo stotine hiljada ljudi u našoj zemlji koji više nisu imali budućnosti u svojoj domovini. To je deklarisana politika Zapada. To ne razlikuje Zapad i njegovo kršenje Povelje UN od tumačenja zakona 1. septembra 1939. godine.   

Vodio sam tajne pregovore sa Miloševićem

Jednom ste rekli da NATO nikada ne bi doneo odluku o započinjanju rata da je Helmut Kol još uvek bio kancelar. Zašto tako mislite?

– Zato što je čitav razvoj unutrašnje politike Nemačke jasno pokazivao jedno: kancelar Helmut Kol morao je nestati i više bije mogao biti izabran. Tome su doprinele snage Hrišćansko-demokratske unije Nemačke i Hrišćansko-socijalna unija Bavarske da bi došlo do rata. Sa Helmutom Kolom ovog rata ne bi bilo. Lično sam vodio tajne pregovore sa tadašnjim jugoslovenskim predsednikom Miloševićem. Znam kako su stvari funkcionisale kako bi se postigla mirna rešenja na Balkanu. Uz pomoć deklarisane američke politike, sve se to vodilo u drugom pravcu. Sa Kolom se to ne bi desilo. Za to su bile potrebne takve jadne osobe, koje smo, na kraju krajeva, i dobili u saveznoj vladi.

Kako su izgledali pregovori za vreme Kola?

– Zajedno sa glavnom delegacijom Parlamentarne skupštine OEBS-a bio sam 1995. godine u poseti jugoslovenskom predsedniku Miloševiću. Tada je on za mnogobrojne nemačke političare bio loša politička figura. Zajedno sa međunarodnim kolegama na licu mesta uspeo sam da formiram mišljenje i izneo sam ga nakon povratka u Bon kancelaru Helmutu Kolu. Nakon toga on je potpuno promenio svoj stav prema Jugoslaviji. Dopuštao mi je da jako često putujem u Beograd, da bi razgovarao o problemima sa Miloševićem. Pregovori sa jugoslovenskom vladom odvijali su se u našoj privatnoj kući, uz učešće visokih predstavnika iz kancelarije kancelara. Stoga znam o čemu govorim. Amerikanci su hteli rat, a svako mirno rešenje koje bi se moglo formulisati na Balkanu, trebalo je ukloniti. Baš kao što su Klinton i Olbrajtova ohrabrivali te napore, oni su gradili mostove i doprineli da se Velika Britanije u propisima sudske prakse ne raspadne. To je razvoj čiji smo svedoci do današnjeg dana.