Martovski izveštaj Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) bavi se „nerešenim izazovima u odnosima SAD i Rusije“ i, već u svom uvodu, priznaje da „dve strane u ovom trenutku mogu da učine malo toga što bi promenilo opšti ton njihovih odnosa, koji tokom poslednjih godina beleži sve izraženiju negativnu dinamiku... Obe strane smatraju da se ona druga nalazi u stanju dugoročnog opadanja, što im umanjuje volju za ustupcima... Obe smatraju da je vreme na njihovoj strani. Bilo kakav pokušaj 'resetovanja' odnosa otuda nije verovatan sve dok se ovakvi stavovi ne promene“.
Uvažavanje interesa Rusija
I zato, upozorava se dalje, „postoji stvaran rizik da Vašington i Moskva upadnu u nepredviđenu i neželjenu krizu“. I to ne u Ukrajini ili Siriji na primer, jer tamo postoje nekakvi diplomatski okviri za rešavanje situacije i pritom „obe strane razumeju visinu uloga i paze da ne prekorače crvene linije“. Već je ovaj rizik od neželjenog konflikta naročito izražen na Zapadnom Balkanu, pošto „ni Vašington ni Moskva nemaju jasan uvid u namere druge strane i u nepredviđene posledice njihovih sadašnjih pristupa“.
I zato se predlaže promena pristupa, koja možda nije revolucionarna u meri koju mašta dopušta, ali, s obzirom na okolnosti i opšti ton odnosa Vašingtona i Moskve, nije ni mnogo manje od toga.
Rusiju naime, ukazuje se u izveštaju, brine širenje NATO-a i Evropske unije na Zapadni Balkan, kao i „opasnost da bi rešenje geopolitičkih izazova u regionu, a pre svega zamrznutog konflikta između Kosova i Srbije, bilo sprovedeno nauštrb uticaja Rusije u regionu“. I zato se predlaže, bezmalo jeretički: „Ovu osetljivost treba uzeti u obzir u svakom diplomatskom procesu posvećenom regionalnim konfliktima.“
Razmišljanje iza ove logične, pa zato i neobične sugestije da se u obzir uzmu i stavovi Moskve, kaže da bi „na ovaj način region mogao da postane mesto izgradnje poverenja između SAD i Rusije, zato što bi uspeh mogao da utiče na šire diplomatske odnose, dok neuspeh ne bi predstavljao veliki gubitak“.
Pitanje Kosova i Metohije
Centralni problem, napominje se, „ostaje pitanje priznanja Kosova“, ali „napredak u drugim aspektima (odnosa Beograda i Prištine) ne bi trebalo da bude talac priznanja“. Štaviše, Srbija, kao „jedina zemlja na svetu“ koja ima potpisane sporazume i sa Evropskom unijom i sa Evroazijskom ekonomskom unijom, mogla bi da postane „model i za druge zemlje, što ni Vašington, ni Brisel ni Moskva ne treba da odbace“, a Zapadni Balkan bi tako „mogao da postane hibrid između dva suparnička ekonomska aranžmana“.
Mogu li Vašington i Moskva da pronađu zajednički jezik na Zapadnom Balkanu umesto da se na njemu sukobljavaju? Šta je izazvalo ovaj predlog da dve supersile sarađuju i da Amerika u obzir uzme i interese Rusije? I kakve sve to veze ima s pozivom Donalda Trampa juniora, sina aktuelnog predsednika SAD, da se američka vojska povuče s Kosova i Metohije i da se vrati kući?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili istoričar Saša Adamović i urednik u dnevnom listu „Politika“ Bojan Bilbija.
Prihvatanje realnosti
Uticaj CSIS-a – kao najuticajnijeg tink-tenka u SAD kroz čiji su bord direktora prošli Henri Kisindžer, pokojni Zbignjev Bžežinski, Medlin Olbrajt, bivši ministar odbrane SAD Vilijam Koen... – „na oblikovanje američke spoljne politike nesumnjivo je značajan“, ukazuje Saša Adamović, naglašavajući da je najveći deo američkih tink-tenkova „ostao zarobljen u devedesetim godinama prošlog veka, uveren da su SAD i dalje jedina svetska supersila“, a da izveštaj CSIS-a i njegova (pre)poruka da i ruski interesi moraju da budu uvaženi „pokazuje da su u tom svetu, izgleda, počeli da shvataju realnost i promene koje su se dogodile na globalnom planu“.
Komentarišući predloženo pomirenje SAD i Rusije u našem regionu, Bojan Bilbija skreće pažnju da ove dve zemlje „imaju suprotstavljene interese ne samo na prostoru Zapadnog Balkana, već i u čitavoj Evropi; nije slučajno ondašnji američki državni sekretar Džon Keri govorio o nizu evropskih država koje se nalaze na 'liniji vatre', među njima i Srbija“.
„Ne smemo iz vida da izgubimo ni da je NATO već obuhvatio gotovo čitav Balkan“, dodaje Bilbija, izražavajući uverenje da, zato što je to postupanje „u direktnoj suprotnosti ruskim interesima“, do približavanja dve sile ne može da dođe tako što će se Rusija povući: „Od njihove strateške saradnje neće biti ništa dok se dosadašnja politika SAD, makar, ne zaustavi.“
„Do sada je već, kao lažna, raskrinkana teza koja se pojavljivala i u našoj javnosti, da će Rusija zbog Krima napustiti Srbiju i dopustiti da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. To se neće desiti, i u tom smislu je ruska politika jasna i principijelna, i neće se promeniti,“ uveren je i Saša Adamović.
Promena pristupa
Ono što se pak menja jesu odnosi na samom Zapadnom Balkanu – gde od 2008. Zapad više nema apsolutni monopol, napominje Adamović – a dokaz ovih promena ponajbolje je uočljiv kada se sadašnji stav CSIS-a, da se i Rusija pita, uporedi sa situacijom od pre samo nekoliko godina kada joj je, prilikom ulaska Crne Gore u NATO, arogantno poručivano da nema baš nikakvo pravo glasa.
„Radikalno su se promenili međunarodni odnosi, i ovo je priznanje te činjenice“, komentariše Saša Adamović, iznoseći tezu da pomirljivi tonovi iz Vašingtona „mogu da se shvate i kao deo pokušaja Amerike, uplašene savezom Rusije i Kine kome ne može da parira, da razdvoji ove dve zemlje i da Rusiju privuče na svoju stranu. Naravno, predsednici Rusije i Kine nisu neozbiljni ljudi koji bi nasedali na ovako jeftine pokušaje podvale američkog spoljnopolitičkog establišmenta“.
Podvala ili ne, tek, simptome promene u pristupu Zapadnom Balkanu, Srbiji i Kosovu i Metohiji iskazuje i Trampova Bela kuća koja, kao i CSIS, pitanje uzajamnog priznanja (barem zasad) stavlja po strani a akcenat stavlja na ekonomsko povezivanje.
„Trampova administracija oličena u izaslaniku Ričardu Grenelu, shodno sopstvenim ideološkim stavovima o uvažavanju nacionalnih interesa drugih država, pokazuje da bolje razume te interese nego njihovi prethodnici, i na toj tački i započinje njihov drugačiji pristup rešavanju pitanja KiM. Naravno, promena ne može da se dogodi preko noći, pogotovo u situaciji u kojoj su Tramp i njegova administracija neprekidno sabotirani iznutra,“ komentariše Adamović.
Drugačiji pristup kosmetskom problemu ogleda se i u pretnjama (najavama?) da će se Amerika povući iz rešavanja problema koji je sama u velikoj meri stvorila. „Sve dok osećamo da se napreduje, ostaćemo u ovom procesu. Ako same strane odluče da su završile s razgovorom i da nema održivog političkog rešenja, onda ćemo se mi povući,“ rekao je Grenel krajem januara u Beogradu, a pre desetak dana je i Trampov sin Donald junior zatražio da se 650 američkih vojnika s Kosmeta vrati kući u SAD.
„To nisu izjave koje su izgovorene tek reda radi ili u predizborne svrhe, tim pre što ovo pitanje uopšte nije u žiži američke javnosti da bi se na njemu prikupljali poeni. A pritom i sam Grenel govori da se ne insistira ni na kakvom brzom rešenju. I zato“, zaključuje Adamović, „sve se ovo može shvatiti i kao američko priznanje da mu ovaj prostor ne predstavlja pitanje od vitalnog značaja, zbog koga je spreman da ulazi u sukob s Ruskom federacijom. A to je za Srbiju nesumnjivo dobra vest.“
Pročitajte još:
- Sin prelomio, čeka se tata Tramp: Gubi li Priština već dobijenu partiju
- Donald Tramp Junior: Američke trupe vratiti sa Kosova
- Kurti u mišolovci: Svakodnevni udarci zbog odbijanja da ukine takse
- Rusija o Kurtijevim najavama o ukidanju taksi: To je čist pokušaj ucene
