Utakmica Lige šampiona između Atalante i Valensije. odigrana je 19. februara 2020. na stadionu San Siro u Milanu, prenosi italijanska „Republika“ u tekstu o tome da li je tu možda odgovor šta je uzrokovalo eksponencijalni rast zaraženih od koronavriusa.
Pitanja koja se postavljaju su da li su epidemije u Bergamu i Milanu imale dodirnu tačku, imaju li i epidemije u Italiji i Španiji zajednički faktor, da li je upravo ova utakmica mesto sa koga je sve krenulo?
Potraga za nultim pacijentom u Italiji je trajala predugo, a nije dala rezultate, pa se prešlo na drugu strategiju - razmišljali su da li je širenje zaraze možda omogućilo neko masovno okupljanje?
„Ta utakmica mogla bi da bude izvor širenja zaraze. Ta koncentracija desetina hiljada ljudi iz istog područja na jednom mestu možda je važan faktor spontanog širenja zaraze“, rekao je Masimo Gali, nadređeni u odeljenju Infektologije u bolnici Sačo di Milano, prenosi „Blic“.
Da li je onda zapravo 19. februar i utakmica u Milanu početak agonije i tragedije kojoj se ne nazire kraj?
Da li je virus stigao iz Španije?
Ono što je činjenica, piše Republika, jeste da je samo šest dana pre utakmice u Valensiji preminuo muškarac koji je bio pozitivan na koronavirus.
To je utvrđeno tek 3. marta, kada su ekshumirali njegovo telo. On je ujedno bio i prva potvrđena žrtva ovog smrtonosnog virusa u Španiji. Danas je broj umrlih u Španiji veći od 1.700.
Kada je 13. februara taj muškarac preminuo, epidemija je već bila zahvatila jug Španije. Zato se i postavlja pitanje da li je on bio izolovan slučaj ili je među 2.500 španskih navijača koji su stigli u Milano šest dana kasnije, 19. februara, još neko bio zaražen?
U isto vreme, odnosno 14. februara u jednom restoranu u Conju, mestašcetu pored Bergama, obeležavao se Dan zaljubljenih. Devet dana kasnije sve koji su prisustvovali proslavi kontaktirala su službena lica - jedan od prisutnih u restoranu bio je pozitivan na koronavirus.
Na utakmici 45.000 ljudi
Na spornoj utakmici u Milanu na tribinama i u okviru stadiona bilo je više od 45.000 ljudi - a gotovo svi su se družili, slavili, grlili, pevali, dodirivali, rukovali... Kasnije je ustanovljeno da je u podzemnoj železnici sa navijačima bio i španski novinar Kike Mateu, za kog je posle nekoliko dana potvrđeno da ima koronavirus.
Potencijalni putevi kojim je virus mogao dalje da se prenosi su nesagledivi, a epilog danas znamo. Ono što je pored spleta nesrećnih okolnosti doprinelo širenju koronavirusa u Italiji jeste olako shvatanje situacije - građani isuviše dugo nisu shvatali koliko je ona ozbiljna, opirući se zakasnelim merama vlade, i insistirajući na pokušajima da uprkos svemu vode relativno normalan život.
Koliko se brzo virus širi najbolje ilustruju statički podaci iz Italije, koji uprkos karantinu ne jenjava. U Italiji je 15. februara bilo registrovano troje ljudi pozitivnih na virus, a sedam dana kasnije taj broj je počeo naglo da se širi.
Tako je na primer 23. februara bilo ukupno 157 slučajeva, a posle desetak dana sve je bilo daleko alarmantnije - 10. marta zabeleženo je da je bilo 10.149 zaraženih. Danas, 22. marta na ima ih više od 53.000 ljudi, a broj umrlih je 4.825.
Uprkos najcrnjoj statistici, Italijani kao da su živeli u uverenju da su imuni.
U to su se 20. marta uverili i kineski zvaničnici - potpredsednik Crvenog krsta Kine Sun Šuopeng posetio je regiju Lombardiju, ostavši zatečen stanjem i nesprovođenjem potrebnih mera, što sve nije odgovaralo užasavajućoj situaciji u zemlji.
