Jedna fejk vest emitovana na albanskoj nacionalnoj televiziji da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka u Ibru, u selu Čabar, bio je pokretač za progon, ubistvo Srba i uništavanje njihove imovine i svetinja. Od ovog dana Srba gotovo da nema u kosovskim gradovima, a za mnoge je ovaj nesrećni događaj bio okidač za trajni odlazak sa Kosova.
Albanci nagrađeni, a ne kažnjeni
Šta o 17. martu šesnaest godina kasnije ima da kaže novinar i publicista sa Kosova i Metohije Živojin Rakočević:
„Zločin, pogrom Srba 17. marta 2004. godine je najveći mirnodopski zločin u posleratnoj evropskoj istoriji. To je neka vrsta srpske vartolomejske noći u kojoj apsolutno ni jedan segment našeg života nije ostao nedirnut. Sve što smo imali tog dana pogođeno je direktno u srce, i to je jedan pogrom takvih razmera da mi, danas, 16 godina kasnije, ne možemo da shvatimo šta nam se dogodilo. Tog dana je nama definitivno uzet grad,“ priča Rakočević.
Sva ta masa koja se kretala prema nama bila je precizno vođena od kosovske policijske službe do ljudi koji su im služili kao vodiči.
„Potpuno je sve očišćeno što podseća na Srbe u gradovima. Dakle, ni jedan jedini srpski predmet crkva, kuća imanje... nije preživelo taj dan. Sećam se učiteljice Dobrile Dovašević koja je posle pogroma sva modra, isprebijana u kampu u Prizrenu žalila samo za jednim; za svojom mačkom koja je sve vreme dok su je tukli i mučili bila kraj nje. Mačka je ostala u spaljenoj kući i nisu je našli,“ dodaje naš sagovornik.
Rakočević kaže da je ovde reč o životima koji su uništeni i koji su dodatno vraćeni u geto, a tog dana su granice srpskog geta na Kosovu i Metohiji u stvari utvrđene.
Sve što je srpsko je uništavano
„S druge strane, tog dana se dogodilo ono što niko od nas nije očekivao, a to je da međunarodna zajednica odluči da Albance nagradi nezavisnošću Kosova. Eto to je bila kap koja je prelila čašu za nas, i trenutak kada je ovaj prostor nezasluženo nagrađen, kao verovatno nikada u evropskoj istoriji, za egzodus nad jednim narodom,“ zaključuje naš sagovornik.
Međutim, tvrdi Rakočević, život za Srbe na Kosovu koji su ostali nije stao. Oni se bore na svoj način da očuvaju i sećanja na srpsko prisustvo na Kosovu i Metohiji, pa i na sam 17. mart i pogrom koji se desio srpskom narodu.
„Mi koji živimo u getu trudimo se da obnovimo sve što je uništeno. A uništene su destine ikona, biblioteka, ikonostasi, duborezi... Ali mi u manstiru Sveti Arhangeli u Prizrenu imamo likovnu koloniju koja se održava svake jeseni i koja je upravo posvećena 17. martu. Svake godine na današnji dan pred Domom kulture izlažemo dela umetnika koji su došli iz Srbije i Crne Gore i pomogli u obnovi uništenog i svojim delima čuvaju ono što je uništeno,“ napominje naš sagovornik.
Nasilje nad Srbima počelo je u Kosovskoj Mitrovici. Na centralnom Kosovu, u selu Čaglavica nadomak Prištine, okupili su se Srbi na protestu povodom ranjavanja mladića Jovice Ivića.
Dok su protestovali njegovi školski drugari i meštani, iz pravca Prištine dolazila je rulja od oko 10.000 hiljada Albanaca spremna da napadne. Tokom dva dana nasilja stradalo je osmoro Srba i 11 Albanaca, uništene su i spaljene srpske kuće i svetinje SPC.
Neko nije hteo suživot Albanaca i Srba
Tadašnji šefa Unmika Hari Holkeri izjavio je da je situacija pod kontrolom, međutim, pola sata kasnije, dogodila se pucnjava u Mitrovici, sat vremena kasnije u Čaglavici je zapaljeno deset srpskih kuća, dvojica Srba su bila ranjena.
Sukob između demonstranata i vojnika Kfora trajao je skoro ceo dan, preko 20 vojnika Kfora je bilo povređeno. Sve se to završilo oko 20 sati uveče kada su u selo došli američki vojnici Kfora iz Bondstila.
U dva dana nasilja teško su postradali Srbi i njihova imovina i u Kosovu Polju, Obiliću, Lipljanu, metohijskim i sredinama Kosovskog Pomoravlja. Oskrnavljeno je ili potpuno uništeno 35 crkava i manastira, a nestalo je ili oštećeno više od deset hiljada vrednih fresaka, ikona, ali i mnogo drugih crkvenih relikvija. I danas, 16 godina kasnije, postoji težnja o brisanju srpske kulture i religije.
Događaji od 17. i 18. marta uticali su na to da mnogi Srbi prodaju svoju imovinu i trajno napuste Kosovo. Na primer, do 17. marta 2004. godine u Čaglavici je bila prodata samo jedna srpska kuća, ljudi nisu razmišljali uopšte o tome da odu, međutim od toga dana do danas prodato je oko 150 srpskih kuća. Martovski događaji 2004. godine bili su prekretnica kad su ljudi odlučili da prodaju imanja i da se isele.
Šesnaest godina od martovskog pogroma nepoznato je ko inspirator nasilja nad Srbima. Međunarodna zajednica je to svrstala u incident. Indikativno je, međutim to što se sve desilo posle jednog perioda kada se pomislilo da na neki način može da funkcioniše normalno život između Srba i Albanaca.
