Novi talas migracija pokrenut je kao posledica borbi u sirijskoj pokrajini Idlib, a Evropska unija mogla bi, neočekivano, da postane njihova najveća kolateralna šteta budući da se na teritoriji Turske, prema procenama Ujedinjenih nacija, nalazi više od 4 miliona migranata.
Granice evropskog morala
Svesna haosa – kako demografskog i ekonomskog, tako i političkog – koji je doživela i još ga proživljava zbog priliva oko milion migranata 2015. godine, Evropska unija sada se, bez mnogo premišljanja i debate, opredelila za sasvim drugačiji pristup. „Moramo da odbranimo svoje granice“, poručuje visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj, ne obazirući se na primedbe, poput onih iz „Njujork tajmsa“, da ovakva politika briselsku uniju dovodi u „mučan sukob sa svojim proklamovanim vrednostima zaštite ljudskih prava, individualnog dostojanstva i prava na azil u skladu s međunarodnim pravom koga je Grčka sada suspendovala“. „Evropska moralnost umire na grčkoj granici“, upozorava i magazin „Forin polisi“.
No, ovaj moralni sukob između (proklamovanih) vrednosti i nagona za samoodržanjem trenutno je od sekundarnog značaja u odnosu na sukob koji se zakuvava na istočnoj granici Evropske unije. Na kojoj se, jedne naspram drugih s migrantima u sredini, nalaze oružane snage triju NATO članica. Grčka i Bugarska migrantima ne dozvoljaju da pristupe, Turska im ne da da odstupe.
Tračak nade da se migrantska kriza ipak neće razbuktati onoliko koliko može stiže pak iz Moskve, u kojoj je sklopljen sporazum o primirju u Idlibu. Istovremeno, ipak, ukazaće portal „Politiko“, ova nada Evropske unije u dogovor Putina i Erdogana pokazuje da upravo njih dvojica „bukvalno odlučuju o događajima u zadnjem dvorištu Evropske unije“ koja je u svemu tome samo nemoćni posmatrač. A to je, navodi na sličnom tragu „Njujork tajms“, posledica „potpunog odmora od geopolitike“ zbog koga Evropska unija sad „plaća visoku cenu“.
Oglasio se i neizbežni Džordž Soroš koji, sa stranica „Fajnenšel tajmsa“, Putina optužuje za izazivanje humanitarne krize, koja „nije samo nusproizvod strategije ruskog predsednika u Siriji, već je jedan od njegovih glavnih ciljeva“.
Može li Evropa da preživi novu migrantsku krizu? Zašto je Evropska unija sad odlučila da joj se suprotstavi umesto da joj se prepusti otvorenim vratima, i hoće li uspeti da zaštiti svoje spoljne granice? I kolika opasnost zbog ove situacije preti Srbiji?
Ovo su neka od pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali profesor međunarodnih odnosa Srđan Perišić i naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, načelnik Centra za susedstvo i Sredozemlje dr Slobodan Janković.
Neiskrene namere
Ovakav stav Evropske unije, koji se ogleda u zatvaranju njenih granica, ukazuje Slobodan Janković, „mogao se očekivati zato što je nova Evropska komisija Ursule fon der Lejen u svoj program unela i odredbu o potrebi za očuvanjem evropskih vrednosti, a u okviru toga je navedena i nužda za zaštitom granica i drugačijim regulisanjem pitanja migracija, u smislu prenošenja većeg broja nadležnosti s nacionalnog na centralni nivo odlučivanja. Ovo je zamišljeno kao pokušaj odgovora na rast popularnosti stranaka desnice, koji je podstaknut efektima migrantske krize 2015. godine. Istovremeno, reč je i o pokušaju da se EU dodatno centralizuje, a ne o iskrenoj nameri da se problem nelegalnih migracija reši – o tome svedoči primer Italije, u koju migranti iz Severne Afrike i dalje nesmetano pristižu.“
„Zatvaranje granica Evropske unija predstavlja pokušaj da se ona spasi“, uveren je Srđan Perišić. „Očigledno je da Evropska unija u ovih pet godina sprovodi dve potpuno različite politike, što dovoljno govori o njenoj poziciji; uostalom, dobar deo razloga zbog kojih nemačka kancelarka Angela Merkel uskoro odlazi iz politike jeste i njen pogrešan odnos prema migrantskoj krizi 2015, koji je ojačao sve takozvane nesistemske stranke širom Evrope.“
Geopolitik neslaganja
U tekstu u kome navodi da Evropa mora da balansira tako što će istovremeno „zaustaviti migrante, podržati Grčku i umiriti Tursku“, „Njujork tajms“ ukazuje da je Evropska unija „kupila sebi vreme posle migrantske krize 2015. godine“, ali ga „nije dobro iskoristila i sada će platiti zbog toga“.
U pokušaju svojevrsne sanacije dugoročne štete, govoreći o mogućnosti dugoročnog rešavanja migrantskih problema, EU šef diplomatije Žozep Borelj naglašava potrebu za poboljšanjem odnosa s Rusijom i Turskom. Međutim, nasuprot tome, Holandija gotovo istovremeno poziva na uspostavljanje zone zabranjenog leta iznad Idliba, što bi u faktičkom smislu značilo ulazak u sukob s Rusijom.
„Evropska unija ne može ništa da učini zato što je rastrzana unutrašnjim nesuglasicama među svojim članicama, iako je rešenje očigledno a sastoji se u poboljšanju odnosa s Rusijom, koje bi proizvelo i šire pozitivne geopolitičke efekte. Ovo stoga što su sve krize s kojima se ona sada suočava, uključujući i migrantsku koja je posledica izazivanja sukoba u arapskom svetu, proistekli iz sadašnjih odnosa,“ ukazuje Srđan Perišić.
Poruka Sebastijana Kurca
„Zbog nepostojanja zajedničke spoljne politike i ostalih unutrašnjih slabosti i podela, Evropska unija ne može ništa da uradi već je osuđena da bude samo posmatrač“, saglasan je Slobodan Janković.
I zato, u slučaju razbuktavanja migrantske krize, čija budućnost „pre svega zavisi od dobre volje Turske“, zaključuje Srđan Perišić, „Srbija ne može ozbiljno da računa na pomoć Evropske unije, već mora da se osloni na sopstvene snage. Izjava austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, koji je rekao da će migranti biti zaustavljeni na Zapadnom Balkanu ako ne budu zaustavljeni na spoljnim granicama EU, svedoči o tome da se u Evropskoj uniji računa i na mogućnost da migrantski talas ne bude zaustavljen na granicama Grčke i Bugarske. Ovo je prilično zastrašujuća mogućnost, ali baš zato sad ohrabruje najava naših državnih organa da bezbednosne snage Srbije neće dozvoliti ulazak ni jednog migranta u zemlju.“
