Na 48. Festu premijerno je prikazan film „Ukradeni život“ (Hidden life) Terensa Malika, sugestivna priča o Francu Jegerstateru, austrijskom seljaku koji je odbio da se zakune na vernost Hitleru i odbio da služi u armiji koja ubija nevine ljude. August Dil tumači lik ovog hrabrog čoveka koji je ostao istrajan u odbrani sopstvenih uverenja, uprkos ceni – sopstvenom životu.
Rođen i odrastao u nekadašnjem Zapadnom Berlinu, August Dil kaže da je svestan tereta prošlosti koji i dan-danas nosi njegova nacija i ocenjuje da je današnji svetski poredak u velikoj meri posledica upravo te i takve prošlosti. Zbog toga je, kako kaže, veoma važan film koji govori o čoveku koji je rekao „Ne“ sistemu.
„Današnje društvo je „DA društvo“. Svi rade iste stvari, koriste iste uređaje, iste načine za komunikaciju. Svi uskačemo u isti voz, a ono što nedostaje jeste neko ko ne želi da bude deo svega toga. U vreme naših roditelja još su i postojali neka vrsta otpora i sposobnost čoveka da kaže „Ne“, ali danas osećam da nema dovoljno nemira, nereda. Mašinerija na osnovu koje funkcioniše čitav svet je veoma dobro nauljena i podešena, nedostaje joj poneka mrvica peska koja bi je poremetila. Ne mislim da čovek treba da bude Gandi da bi menjao svet, ponekad samo jedno jednostavno „Ne“ može sve da poremeti.
Da li uopšte poznajete ljude koji danas umeju da kažu „Ne“, da li ih imate među svojim poznanicima?
- To može da funkcioniše i na veoma jednostavan način, ne mora da bude ovako drastično kao u Malikovom filmu. U naše vreme neko jednostavno može da kaže da ne želi da ima mobilni telefon, ili elektronsku adresu. To je već velika stvar.
Ljudi obično za takve misle da im nešto fali…
- Da, ljudi reaguju veoma ljutito na takve stvari. To je suludo. Niko nema obavezu da nosi mobilni telefon, ali to što je neko nedostupan već je samo po sebi nešto što nervira današnje društvo. Kada ovo pričam, imam na umu i porast desničarskih pokreta širom Evrope, bilo bi veoma dobro kada bi bilo više ljudi koji bi jednostavno rekli: „Ne“! Više ljudi koji bi rekli da nisu deo toga, da ne pripadaju tome. To je i posledica nedovoljnog obrazovanja. Kao da zaboravljamo sve one istorijske događaje koji su se desili pre jučerašnjeg dana.
U jednoj sceni u filmu jedan od meštana kaže glavnom junaku Francu: „Još uvek nam pripadaš, ne smeš da se opireš našoj veri, našoj rasi…“ Kasnije, u zatvoru, Franc na predlog da potpiše dokument o lojalnosti Trećem rajhu da bi bio oslobođen, kaže: „Ja jesam slobodan“. To su dve različite istine… Kakav je Vaš stav o tome?
- Borba naše savesti i sveta u kojem živimo je iskonska. Kada stotinu ljudi kaže da je nešto dobro činiti, ne znači da je to zaista dobro. Što više možemo da se približimo sopstvenoj svesti i savesti, to je bolje. Problem je u tome što svi imaju različitu savest. To ponekad čini da ovaj svet bude veoma složen. Svako ko se trudi da bude veran svojoj savesti čini sopstveni život težim. Neki ljudi, a oni su veoma retki, imaju veoma jaku savest. Ima, međutim, ljudi, kao u ovom našem filmu, čiji su životi gotovo nepoznati. Moramo da ih primetimo, jer je efekat onoga koji prati svoju savest uvek veoma snažan.
Ovaj film je zasnovan na istinitoj priči,Franc Jegerstater je bio stvarna osoba. On nije bio obrazovan, živeo je u austrijskim planinama i obrađivao zemlju. Da li ima drugih sličnih slučajeva, ili je on bio usamljen u tom svom otporu?
- Da, sigurno ih je bilo, ali je najvažnije to što on nije bio intelektualac, bio je seljak, veoma jednostavan čovek. Njegov glavni motiv je bila njegova vera. Ja ga upoređujem s detetom. Svako dete na ovoj planeti, bez obzira na to kojoj kulturi i religiji pripada, ima osećaj šta je ispravno i šta je pogrešno. Samo odrasli ljudi mogu da sede za stolom i da raspravljaju o tome da li je u redu ubiti 10.000 ljudi, nijedno dete nikada to ne bi uradilo. On ima izvesnu jednostavnost i naivnost, ali i tvrdoglavost deteta. To su instinkti. Možda je stvar u tome što intelektualci, obrazovani ljudi, imaju više poteškoća u tome da čuju taj unutrašnji glas od običnog čoveka koji odgaja svoju decu, okružen prirodom. On je možda mnogo bliži tome da vidi šta je dobro, a šta je loše.
