Da li je istina uvek samo ono što smo videli, možemo li da se izdignemo iznad onoga što nam je dato poreklom, kuda čoveka može da odvede samokažnjavanje za grehe koje je sam sebi dosudio – neka su od pitanja koja pokreće film „Počasni gost“ proslavljenog kanadskog reditelja Atoma Egojana.
Nova Egojanova psihološka drama, premijerno prikazana na 48. Festu, bavi se, kao i mnoga ranija ostvarenja ovog reditelja, složenim porodičnim odnosima, zasnovanim na dubokim, nedovoljno osvetljenim traumama iz prošlosti.
U središtu priče su sanitarni inspektor Džim (Dejvid Tjulis), koji obilazi restorane čiji su vlasnici mahom pripadnici brojnih nacionalnih manjina u Kanadi, i njegova kćerka Veronika koja radi kao dirigent i kompozitor u jednoj muzičkoj školi.
Nakon lažne optužbe da je seksualno uznemiravala 16-godišnjeg učenika, Veronika dospeva u zatvor, ali se ispostavlja da je ona ta koja želi da bude kažnjena – za grehe iz detinjstva i rane mladosti.
„U ovom filmu je tužno to što otac ne može prosto da kaže svojoj kćerki šta se zaista dogodilo kada je ona bila dete, jer mu kćerka ne veruje, a majka nije tu da joj kaže da je ono što otac tvrdi istina. Ponekad junaci mojih filmova grade veoma komplikovane odnose i situacije da bi rešili prilično jednostavna pitanja. Tužno je što Džim ima taj osećaj da ga niko ne razume. Odlazi u restorane, u kontaktu je s najrazličitijim ljudima, ali ne može ni sa kim da podeli ono što nosi u sebi. Dejvid je sjajno izveo scenu u kojoj Džim na kraju filma drži govor u restoranu u kojem je počasni gost, nadajući se da bi ljudi zaista mogli da razumeju nešto u vezi s njim. Možda i razumeju, ali ne mogu da mu pomognu“, kaže Atom Egojan.
Govoreći o junaku kog igra, harizmatični Dejvid Tjulis u razgovoru za Sputnjik navodi da je reč o veoma dobrom čoveku, ali i čoveku kome je vrlo teško da komunicira s ljudima:
„On je u srednjim je godinama, ima odraslu kćerku, našao se u situaciji kakvu nikada u životu nije mogao ni da zamisli. Ima osećaj da je omanuo kao otac. To je teško iskustvo, mnogi ljudi prolaze kroz njega. Taj deo priče je za mene veoma ličan, jer i sam imam kćerku i brinem o tome šta ona oseća. Reč je o univerzalnoj priči koja zaista dopire do gledalaca, bez obzira na to odakle su. To svi prepoznajemo, jer je loša komunikacija unizerzalna stvar".
Veronika želi da bude u zatvoru zbog nekih drugih, ranijih zločina, ne zbog onog koji je navodno počinila, a njen otac pokušava da shvati zbog čega se to događa. Za njega je veoma bolno što vidi svoju kćerku u zatvoru. Najčudnije je to što se ona gotovo sadistički naslađuje time što vidi oca kako pati, kao da na neki način uživa u tome, kaže Atom Egojan.
Na pitanje da li uopšte možemo da pobegnemo od svojih roditelja, porekla, prošlosti, slavni reditelj odgovara:
„Mislim da ne možemo. To je nešto što nas obeležava. Možemo da se pravimo da to ne vidimo, ali ne možemo da pobegnemo od uticaja svojih roditelja. To je temelj našeg formiranja i odrastanja. Postoje trenuci u životu u kojima poverujemo da smo krenuli dalje, da smo se pomerili. Ipak, čovek s godinama postaje svestan kodova u svom ponašanju – kada daje i prima ljubav ili podršku, kada ljudi veruju u njega. To je temelj svakoga od nas. Tragedija u ovom filmu je što otac veruje da je kćerki dao svu podršku koju je mogao da joj da".
„Počasni gost“ daje i jedan od mogućih pogleda na savremeno kanadsko društvo, u kojem su vlasnici brojnih restorana mahom stranci, odnosno upravo ljudi koji su pokušali da pobegnu od nečega. Jedno od važnih pitanja koje na suptilan način postavlja film jeste, kaže Egojan, mogu li se sudbina pojedinca i sudbina naroda posmatra na isti način kada je reč o odnosu prema poreklu i prošlosti.
„Mislim da film krajnje nepretenciozno podstiče na razmišljanje o ideji izgradnje potpuno novog, drugačijeg društva. Društva koje bi bilo zasnovano na poštovanju određenih pravila, među njima i onih koja se odnose na zdravlje, fizičko i mentalno. 'Počasni gost' jasno sugeriše da svi možemo da budemo počasni gosti u tom novom, drugačijem kulturnom prostoru".
