Vladimir Zelenski nije obeležio ni godinu dana rada na mestu šefa države, a već je u problemima, možda i većim od onih u kojima se našao njegov prethodnik tokom druge polovine mandata. Junak serije „Sluga naroda“ iskoristio je trenutnu popularnost, medijski i finansijski poguran od moćnog lobija koji je sve radio kako bi Petra Porošenka poslao u političku penziju, organizovao je fenomenalnu kampanju i praktično „prošetao se“ do fotelje „prvog čoveka“ Ukrajine. Od autsajdera do predsednika za svega nekoliko meseci. Izbori su jednostavno pretvoreni u „referendumsku groznicu“ i izjašnjavanje „za“ ili „protiv“ korumpirane političke elite. Novi predsednik, nova lica, nova politika, sve je delovalo obećavajuće. I to ne samo za birače.
Zelenski je nagovestio oživljavanje „Normandijskog formata“, u tom kontekstu i pregovore sa Moskvom, decembra 2019. godine održan je „sastanak na vrhu“ predsednika Ukrajine, Rusije i Francuske i nemačke kancelarke i dogovoreni su neki pomaci. Mali koraci, ali važni za obnavljanje poverenja. I pre i posle toga bilo je nekoliko telefonskih razgovora sa Vladimirom Putinom. To je navelo Dimitrija Peskova da pred Novu godinu pošalje optimističnu poruku: „Zelenski želi da reši problem Donbasa. On nije zagovornik rata.“ Na jesen će biti održani lokalni izbori, ta je tema direktno povezana sa otpočinjanjem primene sporazuma iz Minska i činilo se da bi pozitivan „razvoj situacije“ doprineo organizaciji celog procesa u Donjecku i Lugansku, nakon toga i daljim razgovorima o brojnim otvorenim pitanjima. Između ostalog, zahvaljujući takvom pristupu Zelenski je i dobio široku podršku birača. Nesumnjivo – Ukrajina je umorna od sukoba. Ipak, usledio je zaokret!
Najpre je tokom posete Poljskoj, u svom govoru Zelenski za početak Drugog svetskog rata optužio i Sovjetski Savez. Još i dodao: „Evropa i svet u celini nemaju pravo da danas ćute kao što je to bio slučaj 1939. godine“. Osetljiva na ovu temu, ruska javnost reagovala je burno, a Dmitrij Žuravljov ocenio: „Naše komšije, nažalost, imaju neku vrstu pomračenja svesti — sigurne su da je moguće, s jedne strane, vređati Rusiju, a s druge, pregovarati s njom.“ U potonjoj raspravi zamenik šefa ukrajinske diplomatije je poručio: „Rusija od davnina pokazuje da je sposobna ne samo da krade tuđe teritorije, već i tuđu istoriju, recimo, istoriju Ukrajine i Kijevske Rusije.“ Novi šef kabineta ukrajinskog predsednika nekoliko dana kasnije je zaključio: „Prema ukrajinskom zakonodavstvu, izbore je nemoguće održati ako se na teritoriji nalaze strane vojne grupe, bilo koji pripadnici nezakonitih oružanih snaga i ako su granice Ukrajine van kontrole ukrajinskih vlasti.“ Vasilij Nebenzja, ambasador Rusije u UN, podsetio je da „minski paket mera“ podrazumeva jasan redosled: prvo prekid vatre, pa amnestija, zatim ustavna reforma, održavanje izbora i naposletku „obnova vladine kontrole nad čitavom zonom sukoba“.
Dakle, postignuto tokom poslednjeg sastanka u „Normandijskom formatu“ porukom iz predsedničkog kabineta je anulirano, samim tim i obnavljanje poverenja je – zaustavljeno. A kada je o poverenju reč, nedostaje ga i u odnosu Nemačke i Francsuke prema Ukrajini, ali i obrnuto. Poznato je čemu su u američkom Kongresu poslužili transkripti telefonskih razgovora Donalda Trampa i Vladimira Zelenskog, zato se manje pažnje obratilo na neke „manje važne“ detalje. Simptomatično je što se u tom razgovoru Zelenski pridružio poslovičnom Trampovom kritikovanju Nemačke. Tramp: „Nemačka gotovo ništa nije uradila za vas (misli na Ukrajinu). Oni samo pričaju. Zelenski: „Apsolutno ste u pravu. Ne samo 100 odsto, već 1000 odsto...“
Nemačka i Francuska pokušavaju da naprave neki pomak u „četvornim pregovorima“, žele da trasiraju put ka implementaciji sporazuma iz Minska i tako osiguraju postepenu deeskalaciju konflikta na istoku Ukrajine. Pregovarati sa Merkelovom, a istovremeno obećavati bezuslovnu lojalnost Vašingtonu nije izvodljivo. Terminologijom Žuravljeva objašnjeno – to je neka vrsta „pomračenja svesti“. Ciljevi dve ključne države EU i SAD vezani za stanje na istoku Ukrajine nisu isti. Jer nakon poslednje posete Majka Pompea Kijevu ostaje utisak da su SAD zainteresovane da održavaju „zamrznuti konflikt“, što uključuje i sporadične oružane sukobe niskog intenziteta (granatiranja i puškaranja) i stalno ponavljanje vrlo oštrih političkih stavova. Od portparolke Stejt departmenta tada je stigla podrška: sankcije Rusiji trajaće sve dok Moskva ne vrati Krim! Od Ukrajinaca se očekuje da „igraju tvrdo“, istrčavaju sa maksimalističkim zahtevima, zahtevaju promenu dogovorenog redosleda poteza i održavaju „ekstremni antiruski diskurs“. Za SAD je ovo bitno kako bi nastavile jedan vid pritiska na Rusiju, ali i kako bi opterećivali EU. Bez realizacije dogovorenog u Minsku, teško je očekivati normalizaciju odnosa između Brisela i Moskve, a to u dobroj meri problematizuje ukupni položaj EU, potkopava njenu poziciju u širem, evroazijskom okviru.
„Sluga naroda“ se, nakon poslednjeg političkog lupinga, našao u ulozi „sluge Stejt departmenta“. Ono što je u drugoj polovini 2019. gradio, Zelenski je već na početku ove godine porušio. Obreo se u istoj poziciji kao i Porošenko, čak se vratio identičnoj retorici. Što nije dobar ambijent ni za nastavljanje bilo kakvih razgovora, a kamoli koncipiranje dugoročnog i održivog rešenja. Nakon optimističnih najava i tračaka nade, iz Ukrajine opet stižu loše vesti. Loše za samu Ukrajinu, ali i loše za celu Evropu. Nisu samo Ukrajinci umorni od skukoba. Umorna je od toga i Evropa.
