Kako prenosi televizija „Zvezda“, na snimcima je bio prikazan probni let sovjetskog eksperimentalnog ekranoplana, koji je poslužio kao osnova za proizvodnju ekranoplana-raketonosca „Lunj“, koji je spušten na vodu 1987. godine.
„Šokiralo ih je to što se pojavio novi model oružja, na kome su jasno bili uočljivi elementi udarnog, odnosno raketnog oružja“, ističe vojni stručnjak Konstantin Sivkov.
Teški ekranoplan, koji je mogao da leti iznad vode na visini od svega nekoliko metara brzinom 500 kilometara na čas, a koji je bio istovremeno neprimetan za protivničke radare, bio je naoružan sa šest lansirnih sistema za supersonične rakete „Moskit“. Na Zapadu su te rakete prozvali „Opekotina od Sunca“.
„Raketa 'Moskit', koja je lansirana sa broda, imala je domet od oko 100-120 kilometara prilikom leta na malim visinama. Što je najvažnije, na toj visini je mogla da dostigne brzinu skoro kao i supersonična raketa. Leteći na visini od samo 10-12 metara iznad vodene površine i uz takvu brzinu, raketa je bila apsolutno neuhvatljiva za američka PVO sredstva“, objašnjava Sivkov.
Udarni ekranoplan predstavljao je veliku pretnju za neprijatelja. Rakete „Moskit“, koje je lansirao u oblaku vodene prašine, kretale su se cik-cak putanjom do određenog cilja. Bilo ih je skoro nemoguće videti. Kada bi se približila brodu, raketa bi se podigla na visinu od nekoliko metara nanoseći snažan udarac brodu.
Ekranoplan i „Moskit“ nisu ostavljali šansu za preživljavanje
Glavna eksplozija unutar broda nije ostavljala nikakvu šansu za preživljavanje.
Naučnici su tek kasnije modernizovali ekranoplan. Pojavila se „mlađa“ verzija letelice - ekranolet „Orlenok". Mogao je da se kreće u dva režima – kao avion ili kao ekranoplan.
„Lunj" i „Orlenok" trebalo je da uđu u sastav naoružanja Crnomorske flote SSSR-a. Osnovni zadaci novih mašina bili su pronalaženje i uništavanje podmornica i brodova protivnika.
Ekranoleti su uvršteni u naoružanje Ratne mornarice SSSR-a 1979. godine. To je bila jedina u svetu borbena mašina serijske proizvodnje te vrste.
„Orlenok" je mogao da preveze do 200 pripadnika desantnih jedinica sa punom opremom ili dva oklopna guseničara. Leteo je brzinom i do 400 kilometara na sat, a mogao je da pređe rastojanje do 1.500 kilometara.
Na kraju je ukupno proizvedeno pet ekranoleta, koji su činili 11. vazduhoplovnu grupu, pod upravom Glavnog štaba pomorske avijacije. Međutim, projekat nije u potpunosti realizovan.
Danas, jedini preostali ekranoplan „Lunj“ nalazi se van upotrebe u pristaništu u Dagestanu, na Kaspijskom moru.
Iako ekranoplani liče na avione – oni to nisu. Reč je o vozilima koji mogu da se vinu u vazduh svega nekoliko metara iznad površine vode, a koriste efekat tla, odnosno silu zemljine teže i funkcionišu na principu sabijanja vazduha između krila ekranoplana i vodene površine.
