Potomak Stanka — Skender-bega Crnojevića i Mahmut-paše Bušatlije, Mahmut Bušatlija vratio se 15. februara 2014. godine u pravoslavnu veru. Na krštenju je dobio ime Stanko, a ta sveta tajna je obavljena u crkvi na Ćipuru, na grobu njegovog čukundede Ivana Crnojevića, koji ju je i podigao.
Mahmutu Bušatliji kum bio Amfilohije
Krštenje je obavio sekretar Mitropolije crnogorsko-primorske, arhijerejski protoprezviter, cetinjski otac Obren Jovanović, a posle krštenja je Arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije miropomazao svog novog kuma — Stanka.
Za sagovornika emisije „Od četvrtka do četvrtka“ Mahmuta Bušatliju nije bilo dileme da li to treba da učini.
„Ja sam, kao i svi drugi u mojoj porodici, ovih 500 godina živeo sa jasnom definicijom našeg porekla — mi smo Crnojevići i smatrali smo da smo Srbi. Čak smo se moj otac i ja posvađali sa političarima koji su sedamdesetih godina prošlog veka u BiH stvarali muslimansku naciju. Mi smo bili islamizirani, ali ne i poturčeni, kako mnogi u Crnoj Gori vole da kažu“, rekao je Bušatlija.
Crnojevićevu glavu čuva Cetinjski manastir
O mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju ima samo reči hvale i kaže da mu je više nego čast to što mu je upravo on bio kum. Dodaje da se sa njim upoznao pet, šest godina pre povratka u pravoslavlje, i da je pri tom susretu tražio da mu vrati glavu njegovog pretka, čija lobanja se čuva u Cetinjskom manastiru, da ga sahrani na pristojan način.
„On me je skrušeno molio i objasnio ceo istorijat, da ne mislim da se oni ne odnose dobro prema toj lobanji. Naprotiv, rekao je da su oni njeni čuvari, zato što ih je na to obavezao Petar Prvi Petrović Njegoš. Moj deda je stradao u nekoj čarki sa crnogorskom vojskom, i kada su Njegošu doneli Crnojevićevu glavu, on je rekao: ’Mnogi bi se u crno zavili u Crnoj Gori da znaju koga ste ubili‘, vodeći računa o tome da je trebalo da znaju da je on bio Crnojević“, kaže Mahmut Bušatlija.
Malo koja litija je bila bez mene
Naš sagovornik mnogo vremena provodi u manastiru Ostrog i ni malo mu nije prijatno kada čuje današnje političare koji kažu da je to imovina Crne Gore, a ne Srpske pravoslavne crkve. Način, kaže Bušatlija, na koji se ta politika prema Crkvi u Crnoj Gori odvija je potpuno van konteksta, ne samo za 21. vek, već i za 20. vek.
„Ni na koji način države ne mogu sada da pretenduju da oni budu osnivači crkava ili da budu nosioci njihove imovine. U evropskoj istoriji samo se dva puta desilo da je država nacionalizovala crkvenu imovinu — prvi put u Francuskoj revoluciji, a drugi put u Oktobarskoj. Dodajmo samo da je Francuska revolucija jasno definisala da to postaje državna imovina i da država treba da se o njoj i stara, ali da ne može da promeni njenu namenu, niti da država utiče na pastoralni život crkve“, objašnjava naš sagovornik.
Na pitanje da li je bio na nekoj litiji posvećenoj podršci Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Bušatlija kaže: „Malo koja litija je bila bez mene“.
Ističe da je i dalje živog duha i da oseća potrebu da učestvuje u takvim pokretima, koji su manifestacija probuđene građanske svesti koja nedostaje svim bivšim jugoslovenskim republikama.
„To je neka vrsta otrežnjenja od privida demokratizacije i neuspešne tranzicije. Litije imaju versku formu, ali ako uđete malo dublje, pa pogledate ko se sve na njima okuplja, to onda postaje jedan građanski pokret, jer tu imate i one koji za sebe smatraju da su Crnogorci, i one koji se izjašnjavaju da su Srbi, ali ima i onih koji nemaju nikakve veze sa pravoslavljem, a podržavaju odbranu tih svetinja, prosto vodeći računa i o svojoj imovini“, kaže Bušatlija.
On postavlja pitanje šta običan čovek može da očekuje, ako neko hoće da stavi šapu na svetinju kao što je Ostrog, koja je poznata u celom svetu po tome što nije samo pravoslavno svetilište. Naš sagovornik objašnjava da tamo vrlo često vidi turiste iz muslimanskih zemalja, pa čak i neverujuće ljude koji ubrzo promene svoje mišljenje.
