Berlinska konferencija o Libiji — uspeh Putina i Erdogana

Politikolog Stanislav Tarasov ističe da je posle konferencije u Berlinu pokrenut talas diplomatske i birokratske mašinerije — komiteti, podkomiteti, Savet bezbednosti, razne grupe, a na snazi je zapravo ono što su se u januaru dogovorili Putin i Erdogan — prekid vatre, koji se poštuje.

Berlinska konferencija na Putinovim i Erdoganovim osnovama

„Haftar i njegovi partneri u Tripoliju su se ponašali kao na konferenciji u Moskvi, odbili su da se sastanu i potpišu primirje. Situacija se nije promenila, samo se pojavio papir koji je navodno podržan od svih strana koje su učestvovale na berlinskom samitu“, rekao je politikolog.

Tarasov je saglasan sa opštim stavom da je učinjen značajan korak, ali on naglašava da su njega učinili Putin i Erdogan.

​„Da je u Berlinu potpisan pravno obavezujući sporazum o prekidu vatre, to bi bio korak napred. Moskvi i Ankari je pošlo za rukom da sprovedu sporazum, koga se strane pridržavaju, iako nije pravno obavezujući“, rekao je ekspert.

Ako napravimo paralelu, sporazum koji je postignut u Moskvi bio je usmeni dogovor o prekidu borbenih dejstava i nije sadržao nikakve pisane garancije. Mirovni plan koji je razmatran u Berlinu sadržao je opšti sporazum o primirju koji nije predviđao niti mehanizme niti jasne obaveze.

Profesor na Ruskom univerzitetu prijateljstva naroda Kamran Gasanov smatra da zapadne zemlje nisu imale na umu samo okončanje konflikta.

„Cilj konferencije u Berlinu nije bio samo okončanje konflikta, jer to odgovara evropskim zemljama zbog pritoka migranata, već pokušaj da se sačuva uticaj koji je izgubljen posle smaknuća Gadafija i početka građanskog rata“, rekao je profesor.

Ovakva platforma za pregovore je korisna, sukobljene strane nisu ni na konferenciji u Berlinu uspele da sednu za isti pregovarački sto, te su turske i ruske diplomate imale pune ruke posla, a nije slučajnost da se upravo uoči berlinske konferencije održao sastanak predsednika Turske i Rusije, na kome su oni potvrdili ispravnost svojih postupaka.

​Ruski eksperti ukazuju i na „nerazuman pristup“ nemačke diplomatije libijskom problemu, jer je izostala namera da pozovu sukobljene strane, kao i susedne zemlje, koje su izrazile svoju zabrinutost za situaciju, što se desilo tek pod pritiskom Rusije.

„Kakvu koncepciju ima berlinska diplomatija — još uvek nije jasno. Oni su mislili da je dovoljno dogovoriti se sa glavnim spoljnim igračima, zanemarujući interese sukobljenih strana, i da će sve biti rešeno“, rekao je Tarasov.

Šta je dogovoreno u Berlinu?

Eksperti su saglasni da dogovori postignuti na konferenciji u Berlinu na papiru odlično izgledaju. Prekid borbenih dejstava, poštovanje embarga na oružje, važna tačka za politički proces, obezbeđivanje humanitarne pomoći i poštovanje ljudskih prava — samo su neke od dogovorenih tačaka.

Ipak ni ove odredbe nisu nove i već se nalaze u rezolucijama Saveta bezbednosti, koje mnoge države ne poštuju. Gasanov ističe da se Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati ne libe da podržavaju Haftara i da mu šalju ne samo oružje, već i vojnike, a isto to rade i Saradžovi sponzori. Eksperti nisu optimistični kada je reč o poštovanju režima prekida vatre, jer iako su Haftar i Saradž učestvovali na konferenciji, među njima nije bilo direktnog dijaloga, što znači da oni ostaju strane u konfliktu.

​Za Gasanova je jedna od najinteresantnijih tačka mirovnog plana iz Berlina „obavezivanje“ spoljnih strana da ne pružaju vojnu pomoć raznim vojnim grupacijama i zaraćenim stranama. Interesantno je da je Turska još uoči konferencije, iako upoznata sa mirovnim planom, poslala svoje specijalne snage da čuvaju vladu u Tripoliju i da se bave obaveštajnim radom, što dovoljno govori o uspehu ove konferencije.

„Turska je sa Saradžom zaključila sporazum o slanju svoje vojske, ona će se pridržavati tog dogovora i poslaće vojsku, jer je najbolja garancija i za Saradža i za Tursku da Haftar neće napasti i osvojiti Tripoli“, objašnjava ekspert.

Eksperti smatraju da će se razgovori i konferencije o Libiji nastaviti, ali da je teško da zaista dođe do pozitivnih pomaka.

​Podsetimo — maršal Halifa Haftar je želeo da njegova vojska uđe u Tripoli kao deo političkog procesa, što je bilo neprihvatljivo za Saradža, šefa Vlade u Tripoliju, jer je maršal Haftar već pokušao da organizuje državni udar 2014. odnosno 2015. godine, zbog čega se i desio ceo raskol unutar Libije. U tom smislu, zahtevi Haftara su neprihvatljivi za šefa Vlade Nacionalnog jednistva, jer oni praktično označavaju mirnu predaju vlasti i postoji opasnost da se desi egipatski scenario u trenutku kada vojska maršala Haftara uđe u Tripoli.

Ruski eksperti ističu da su za haos i građanski rat u Libiji prvenstveno odgovorne SAD, koje su bile na čelu zapadne koalicije, a delimično i američki predsednik i Barak Obama, te da je Moskva danas prinuđena da dovede za pregovarački sto suprotstavljene političke i vojne grupacije, ne bi li se smirila situacija u ovom regionu.